Pozivanje na „slovenačko tranziciono čudo“ i glorifikovanje ekonomske filozofije Jožea Mencingera od strane domaćih ekonomista, srpskih parlamentaraca i dobrog dela javnosti govori ne samo o nepoznavanju ekonomskih zakonitosti i tranzicionih potreba već i o elementarnoj neinformisanosti i neupućenosti u slučaj slovenačke tranzicije. Pred vama je tekst mladog slovenačkog ekonomiste koji ruši ovaj mit i dokumentuje činjenicu da Slovenija ne samo što ne predstavlja šampiona reformi već je u mnogo čemu vrlo slična posebnom slučaju neuspešne i zaustavljene tranzicije, Srbiji.
U skoro svim državama bivše Jugoslavije u velikoj meri je još uvek prisutan mit o „uspešnosti“ slovenačke tranzicije. Po ovom mitu Slovenija predstavlja uzor političke, ekonomske i institucionalne tranzicije za sve zemlje u regionu. Pristupanje EU 2004. godine i EMU 2007. godine predstavlja konačni dokaz da je Slovenija jednapriča o uspehu iz čega sledi, da bi bilo pametno, da ostale države nekadašnje federacije slede slovenački put i usvoje slične mehanizme transformacije.
Ovde želim da pokažem, da taj mit baš i nije opravdan i da Slovenija, ako se poredi sa ostalima zemljama u tranziciji teško može da odbrani poziciju priče o uspehu, te da su mehanizmi na političkom i ekonomskom tržištu (zajedno sa načinom po kojem funkcioniše pravni sistem) jako slični onima u Srbiji i Hrvatskoj. Jedina je razlika u tome što je u Sloveniji način zloupotrebe institucija prefinjeniji.
O čemu je reč? Mit je nastao na pogrešnim postulatima. Zašto? Kao prvo, Sloveniju nije moguće upoređivati sa ostalima državama bivše Jugoslavije, ne samo zbog početne razlike u nivou ekonomske razvijenosti, nego i zbog činjenice da Slovenija nije bila razarana ratom na način kao ostale zemlje. I drugo, Slovenija je počela sa transformisanjem svog ekonomskog i političkog sistema ranije nego ostale države sa teritorije bivše zajedničke države. Stoga, da bismo konstatovali uspešnost slovenačke tranzicije, moramo uporediti procese u Sloveniji sa onima u državama srednje i istočne Europe, koje su u ranim devedesetim godinama prošlog veka bile manje razvijene nego Slovenija ali su ušle u tranziciju približno u isto vreme. Proverimo gde se, u poređenju sa tim državama nalazi Slovenija danas.
Rojec et al. (2004) navode zanimljive podatke o dubini strukturnih reformi u tranzicionim zemljama koji indikretno ukazuju na intezitet transformacije proizvodnje, odnosno preorijetnisanja na zahtevnija tržišta. U vreme „hardcore tranzicije“ (1993 – 2000) udeo srednjih i visokih tehnologija u celokupnom proizvodu uvećali su se najviše u Mađarskoj (sa 16.70% celokupnog proizvoda u 1993. na 56.80% u 2000.), sledi Slovačka (sa 18.10% na 32.90%), Češka (sa 25.60% na 36.35%), a tek onda Slovenija (sa 25.29 na 29.61%).Zaostatak u restruktuiranju proizvodnje se takođe može posmatrati uz pomoć indikatora procenta high-tech izvoza u celokupnom izvozu države (znači usluga i proizvoda, koji na svetskom tržištu dostižu najveću dodatnu vrednost). Prema podacima Evropske komisije (Key figures 2003 – 2004), malo pre ulazka u EU, 5% celokupnog slovenačkog izvoza predstavljao je high-tech izvoz, u istom vremenskom periodu za Estoniju je vrednost tog indikatora iznosila 16%, za Češku 14%, Mađarsku 22% i Slovačku 5%.
Sad dolazimo do jednog vrlo značajnog pitanja. Kako to da Slovenija ima proizvodnju, koja očigledno zaostaje za ostalim tranzicionim zemljama i kako to, da se struktura proizvoda tako sporo menja i prilagođava? Deo odgovora možemo pronaći u načinima privatizacije i otvaranju tržišta, što je zajedno uticalo na restruktuiranje preduzeća. Sporost transformacije slovenačke ekonomije dokumentovan je i EBRD indeksom reformisanja preduzeća (EBRD, 2007). Na vrhu tabele nalaze se zemlje koje su se brzo transformisale, poput Estonije i Mađarske dok se Slovenija nalazi na samom dnu u društvu Litvanije i Letonije. Nešto slično se može uočiti u analizi Heritageovog indeksa ekonomskih sloboda u svetu. U godini ulaska u EU (2004) Slovenija je bila na najnižem nivou u pogledu ekonomskih sloboda u regionu. Slovenačko tržište rada bilo je u periodu najintezivnije tranzicije najmanje fleksibilno u regionu (Cazes, 2000), posebno zbog jake regulacije radnih ugovora i nemogućnosti otpuštanja. Do 2000. godine u Sloveniji je tržište kapitala bilo praktično zatvoreno za strane investitore te su na unutrašnjem tržištu najači igrači bili monopolisti u delimičnom ili potpunom vlastništvu države. Slovenačka preduzeća su imala jaku konkurenciju u državnim preduzećima i zbog vrlo rigidnog tržišta rada nisu imali instrumente za prilagađavanje poslovnim ciklusima. Štaviše, po podacima Evropske komisije (EU Scoreboard 2004) stepen otvaranja novih preduzeća u Sloveniji je vrlo skroman (niži nego u Mađarskoj, Poljskoj, Estoniji i Litvaniji, i tek nešto veći nego u Češkoj, Slovačkoj i Letoniji).
Zaključak? Ako uporedimo Sloveniju sa ostalima državama, koje su počele da reformišu ekonomiju i institucije u isto vreme, mit o uspešnoj Sloveniji nema više nikakvih realnih temelja. Da je Slovenija nepripremljena za brži rast i prilagođavanje poslovnim ciklusima pokazuju i katastrofalni rezultati ekonomije te države u sadašnjoj privrednoj ekomomskoj krizi. Smanjenje BDP-a u poslednjom kvartalu u proseku je bilo dva puta veće nego u ostalim državama euro područja; uz to, kontrakcija slovenačkog BDP je skoro najveća u celokupnoj EU.[1] Sve to je »posledica« čuvene slovenačke ekonomske politike gradualizma ili spore transformacije, politike favoriziranja nacionalnih šampiona (preduzeća, koja moraju da ostanu pod državnom kontrolom i vlasništvom, jer predstavljaju najznačajniji element slovenačke ekonomije) i izolacionizma (zatvaranje tržišta za strane investitore).
Kontraargument upravo izloženom argumentu skoro uvek je isti: „dobro, Slovenija ima svojih problema, ali se barem u njoj ne događaju pravne opstrukcije koje izazivaju interesne grupe, kao u ostalim državama ex Jugoslavije“. Odgovor na ovo je zapanjujući - mehanizam remećenja pravnog sistema i mešanja interesenih grupa potpuno je isti u Sloveniji, sa jedinom razlikom što je način realizacije mnogo sofisticiraniji i manje direktan.
Kao primer rada interesnih grupa u Sloveniji uzmimo sad već čuveni primer "Pivovarne Laško", odnosno najveće slovenačke pivare.
Preuzimanjem pivare „Union“ od strane Pivovarne Laško uspostavljen je de facto monopol na tom tržištu, a u isto vreme je uz pomoć povezivanja kapitala ova pivara postala najjači igrač na tržištu proizvodnje bezalkoholnih pića (što je prirodno stanje na našim tržištima zbog dogme o nacionalnim šampionima, zatvaranju države za strane investitore i načina privatizacije).
Sve to je postalo moguće uz pomoć »tovariških kredita« (dobijanih od strane većinski državne Nove ljubljanske banke) i uz totalnu apstinenciju državnih institucija, koje bi morale da se bave problemima ometanja konkurencije, razbijanja monopola, transparentnosti postupka preuzimanja i političkih akcija (recimo peticije poslanika slovenačkog parlamenta kojom je traženo da se Pivovarna Union ne proda strancima odnosno da ostane u slovenačkim rukama). Tome je doprinela potpuna netransparentnost preuzimanja (tajne prodaje deonica Pivovarne Union Pivovarni Laško od strane paradržavnog "Slovenačkog fonda za odštete"), akademskog delovanja nekih od slovenačkih ekonomista i medijske ofanzive (naročito dnevnog lista „Delo“, koji je barem delmično u rukama Pivovarne Laško i koji je vodio agitaciju protiv mogućih stranih vlasnika i zagovarao "nacionalni interes").
Sledeći korak tog finansijskog giganta bio je otkup značajnog dela „Mercatora“ (time je Pivara Laško uz vertikalnu monopolizaciju na tržištu pića stvorila i vertikalnu koncentraciju na tržištu distribucije i medija preko preuzimanja dvoje od troje najvećih dnevnih novina – „Delo“ i „Večer“. Tako se stvorila vrlo neprijatna situacija u kojoj je jedno poduzeće postalo dominantno na većini tržišta i dobijalo sve veći utecaj na dnevnu politiku. Rat za vlasništvo nad najuticajnijim slovenačkim medijima vodi se još od 1991. godine, zbog nepisanog pravila da onaj koji kontroliše npr. „Delo“, kontroliše i dobar deo političkog tržišta i birača.
Na tom mestu u igru ulaze "braća Šrot", Boško, Bojan i Srećko. Boško Šrot je do sredine ove godine bio direktor uprave Pivare Laško, koji je preko piramidne strukture firmi i finansijskih holdinga polako postajao sve veći vlasnik te firme. Kad su slovenačke pravne institucije reagovale to je već bilo prekasno – postao je uticajni vlasnik.
Drugi brat, Bojan Šrot, gradonačelnik Celja, bio je predsednik partije SLS (Slovenačka narodna partija), koja je bila koalicioni partner u svim vladama do zadnje, i kao takva imala odlučujuči uticaj u zakonodavnom postupku, na implementaciju zakona i regulaciju Nove Ljubljanske banke.
Treći od "Braće Šrot" - Srećko Šrot, kontroliše lokalne medije u Štajerskoj, delu Slovenije gde se nalazi Laško i Celje. Znači politika, mediji i kapital u rukama jedne familije. Da li vas to na nešto podseća?
Dakle, kršili su se zakoni o konkurenciji, kršili su se zakone o preuzimanju i konačno kršila se dobra praksa davanja kredita (krediti NLB u mnogim primerima nisu dobijani u skladu sa normalnom praksom, a ni danas se ne zna na kakav način su podizani). Zašto? Jer su političarima trebali mediji, jer su se zbog averzije od stranog kapitala zatvarane granice i stvarali nacionalni šampioni-monopolisti i to sve zbog sulude ideje da nam treba jaka ekonomija, izgrađena na nacionalističkom sentimentu, koja će prosperirati i ekonomski savladati balkanske zemlje.
Na žalost "Pivovarna Laško" je samo jedna od mnogih priča ometanja mehanizma političkog i ekonomskog tržišta i same pravne pržave od strane koalicije interesnih grupa i političara. Identične su priče o „Istrabenzu“, „Autocommercu“, „BTC“-ju, „Merkuru“ itd. Neke od njih su bile predmet istraga ali kod svih je epilog bio više manje isti – predmet je zastareoi sud nije doneo nikakvu odluku.
Epilog? Naravno, Slovenija je razvijenija od Hrvatske i Srbije, ali ako uzmemo u obzir okolnosti (kašnjenje tranzicije u tim državama i ratne neprilike) to nije iznenađujuće. Ali u poređenju sa ostalim zemljama u tranziciji Slovenija je daleko od ispunjavanja svog domaćeg zadatka, struktura ekonomije se jako sporo menja i bliža je onoj iz 1990. nego nekoj savremenoj tržištnoj ekonomiji. To da smo članovi EU i da smo deo evro zone ne znači mnogo, jer se institucije ne shvataju kao ozbiljna prepreka za nelegalne ili polulegalne poslove. I treće, ima li kod nas tajkuna? Da, Slovenija je puna tajkuna. Lekcija? Priča o uspešnoj Sloveniji je samo jedan mit i ako vam je Slovenija uzor za vođenje ekonomske politike nećete daleko stići!
Literatura
Benchmarking enterprise policy: Results from the 2004 scoreboard, Comission staff working document. Brussels. 2004. 94 str.
Cazes S.: Do labor market institutions matter in transition economies? An analysis of labor market flexibility in the late nineties. International Institute for Labor Studies, Geneva. 2002. 28 str.
European Commission: Towards European research area science, technology and innovation. Key figures 2003 – 2004. Brussels. 2003. 100 str.
European Commission: European Economy. Directorate general for economic and financial affairs. Enlargement papers. no. 20 (november 2003). Brussels. 2003. 137 str.
European Commission: European Economy. Directorate general for economic and financial affairs, no. 4/2004 : The 2004 update of the broad economic policy guidlines (for the 2003–2005) period. Brussels. 2004. 65 str.
Rojec M., Šušteršič J., Vasle B., Bednaš M., Jurančič S.: The rise and fall of gradualism in Slovenia, Post – communist econ., vol. 16, No. 4. London, 2004. str. 459 – 483.
Transition Report: Energy in Transition, London : EBRD, 2001. 216 str.
Rado Pezdir je magistar ekonomskih nauka i asistent mikroekonomije, makroekonomije i finansijske matematike na Međunarodnom fakultetu za društvene i poslovne studije u Celju kao i na Fakultetu za matematiku, prirodne nauke i informacione tehnologije. Autor je knjige o slovenačkoj tranziciji (Slovenačka tranzicija između Kardelja i Tajkuna, Finance 2008.) i vodi kolumnu u poslovnom dnevniku Finance.
[1]Industrijska proizvodnja se smanjila čak za nešto više od 20% što uopšte nije za čuđenje kada se uzme u obzir pomenuta struktura slovenačkog BDP-a.
sadržaj
Komentari (4)
