Katalaksija - BUDUĆNOST LIBERALIZMA – PLEDOAJE ZA NOVI RADIKALIZAM

BUDUĆNOST LIBERALIZMA – PLEDOAJE ZA NOVI RADIKALIZAM

Autor Hans-Herman Hope

04.12.2009.

Ako liberalizam treba da ima bilo kakvu budućnost, on mora da ispravi svoje greške. Liberali moraju da shvate da nijedna država ne može da bude ugovorno opravdana i da je svaka država destruktivna po ono što oni žele da očuvaju. A to znači da liberalizam mora da se transformiše u privatno-sopstvenički anarhizam (ili privatno-pravno društvo), kako ga je pre 150 godina skicirao Gustav de Molinari a u naše vreme razradio Marej Rotbard.

Klasični liberalizam je bio u opadanju više od jednog veka. Počev negde od druge polovine devetnaestog veka, kulturno-politička sfera je bila pod sve jačim uticajem socijalističkih ideja: komunizma, fašizma, nacional-socijalizma i najduže – socijaldemokratije (američki liberalizam i neo-konzervativizam).

Socijalistička pobeda je zaista bila toliko potpuna da danas neki neo-konzervativci trabunjaju o "kraju istorije" i dolasku "poslednjeg čoveka", tj. poslednjeg milenijuma globalne socijaldemokratije pod nadzorom SAD-a.

U toj situaciji, liberali mogu da reaguju na dva načina. Mogu se držati stava da je liberalizam ispravna doktrina, a da je javnost odbacuje uprkos njene istinitosti. Ili mogu – a to je ono ću ja uraditi – to odbacivanje smatrati indikacijom greške u nekoj doktrini.

Centralna greška liberalizma leži u njegovoj teoriji države.

Liberalizam – kako ga je personifikovao Lok a izložio Džeferson u Deklaraciji o nezavisnosti – počiva na pojmovima samoposedovanja (self-ownership), prvobitnog prisvajanja prirodno datih resursa, svojini i ugovoru kao univerzalnim ljudskim pravima. Vis-a-vis princeza i kraljeva, ova emfaza univerzalnih prava je liberale smestila u radikalnu opoziciju prema svakoj ustanovljenoj vladavini. Za liberala je svaki čovek, bio on kralj ili geak, adresat istih univerzalnih principa pravde, a država može svoje opravdanje izvesti iz ugovora koji sklapaju vlasnici privatne svojine ili ga uopšte ne može izvesti. Može li se, međutim, to desiti?

Liberalni odgovor polazi od istinitog stava da će uvek postojati ubice, pljačkaši, lopovi, siledžije, prevaranti, itd., i da će život u društvu biti nemoguć ukoliko oni ne budu podvrgnuti fizičkom kažnjavanju. Da bi se očuvao liberalni poredak, neophodna je ta vrsta prinude, putem pretnje primene nasilja, nad bilo kim ko ne poštuje život i svojinu drugih. Polazeći od ove premise, liberali izvode zaključak da ovaj zadatak očuvanja prava i poretka predstavlja jedinstvenu funkciju države.

Da li je ovaj zaključak ispravan ili ne, zavisi od definicije države. On je ispravan ako država naprosto označava bilo kog pojedinca ili firmu koji obezbeđuju usluge zaštite klijenteli koja im za to dobrovoljno plaća. Ali, to nije definicija koju su usvojili liberali. Za liberala, država nije neka specijalizovana firma. Ona poseduje dve jedinstvene karakteristike. Ona drži monopol prinude na teritoriji na kojoj ima vlast (vrhovnu moć odlučivanja) i ima pravo na oporezivanje. Ukoliko, pak, prihvatimo ovu definiciju države, liberalni zaključak je očigledno lažan.

Nepojmljivo je, u suštini, kako bi vlasnici privatne svojine uopšte mogli prihvatiti ugovor koji ovlašćuje nekog agenta da bilo koga na datoj teritoriji prisili na to da jedino on ima ekskluzivno pravo da štiti i donodi pravosnažne odluke. Takav monopolski ugovor bi podrazumevao da svi vlasnici privatne svojine svoje pravo na donošenje konačne odluke u pogledu svoje ličnosti i svojine, prepuste nekom drugom. U stvarnosti, on bi se podvrgao ropstvu. Niko, međutim, ne bi mogao, ili pre, hteo, da pristane na to da svoju ličnost i svojinu prepusti situaciji stalne nezaštićenosti od delatnosti nekog drugog. Podjednako je nepojmljivo da bi iko svom monopolskom zaštitniku dobrovoljno dao pravo da oporezuje. Niko ne bi pristupio ugovoru koji bi zaštitiku dozvolio da jednostrano, bez pristanka njegovih štićnika, zaključi da štićenici moraju platiti za usluge zaštite.

Liberali su ovu unutrašnju protivrečnost pokušali da reše dovijanjem o nekakvim "prećutnim" ili "nepisanim" sporazumima, ugovorima i ustavima. Ipak, svi ovi pokušaji su samo išli u prilog istom neizbežnom zaključku: Nemoguće je iz eksplicitnih ugovora izvesti opravdanje države.

Pogrešno prihvatanje države od strane liberalizma kao nečega što je u skladu sa principima samoposedovanja, privatne svojine i ugovora, vodilo je njegovom sopstvenom uništenju.

To je, pre svega, sledilo iz inicijalne zablude liberalnog rešenja problema bezbednosti – konstitucionalno ograničene države – kao protivrečnog ideala.

Kada jednom prihvatimo princip države, iluzoran je bilo koji pojam ograničenja državne moći. Čak i ako država, kao što to pretpostavljaju liberali, ograniči svoje delatnosti na zaštitu postojećih prava privatne svojine, postaviće se pitanje koliko sigurnosti je potrebno. Motivisani ličnim interesom i potcenjivanjem rada, ali sa moći da razrezuju porez, državni zastupnici će uvek davati isti odgovor: Maksimizovati potrošnju i minimizovati proizvodnju. Što više novca možemo da trošimo i što manje moramo da radimo, to bolje za nas.

Pravni monopol je, štaviše, snizio kvalitet zaštite. Ako se za pravdu možemo obratiti jedino državi, pravda će se izopačiti u državnu pravdu, bez obzira na postojanje ustavnih garantija. Ustavi i vrhovni sudovi su državni ustavi i službe, i bilo koja ograničenja da sadrže ili otkriju, predstavljaće tvorevinu zastupnika same institucije o kojoj se radi. Predvidljivo je da će definicije svojine i zaštite biti izmenjene, a proširenje pravnog ovlašćenja ići u korist države.

Na drugom mestu, to je bila posledica pogrešnog shvatanja moralnog statusa države, po kojem je stara liberalna sklonost ka lokalnim – decentralizovanim i malim – vladama bila nedosledna.

Kada jednom prihvatimo da je, radi sprovođenja miroljubive saradnje dva pojedinca, A i B, opravdano imati pravnog monopolistu X, sledi dvostruki zaključak. Ako postoji više monopolista X, Y i Z, onda sledi da, kao što bez X-a ne može biti ostvaren mir između A i B, isto tako, sve dok ostaju u "stanju anarhije", ne može biti ostvaren mir ni između monopolista X, Y i Z. Da bismo, dakle, ostvarili liberalnu potrebu (desideratum) za univerzalnim mirom, neophodna je sveukupna centralizacija političkog života i jedinstvena vrhovna svetska vlada.

Naposletku, to je sledilo iz greške prihvatanja države uopšte, koje je unelo zbrku u staru ideju univerzalnosti ljudskih prava i transformisalo je, pod lozinkom "jednakosti pred zakonom", u rasadnik egalitarizma.

Kada jednom pitanje pravedne i nasledne vladavine kraljeva isključimo kao nespojivo sa idejom univerzalnih ljudskih prava, pojavljuje se pitanje kako da pomirimo državu sa idejom univerzalnosti ljudskih prava. Liberalni odgovor je bio da svima pod jednakim uslovima dozvolimo slobodan pristup vladavini via demokratije. Svakom je – a ne samo naslednoj klasi plemstva – dozvoljeno da obnaša bilo koju državnu funkciju. Pa ipak se ova demokratska jednakost veoma razlikuje od ideje jedinstvenog univerzalnog zakona, koji jednako vredi za sve, bilo gde da se nalaze i u bilo koje vreme. U stvari, stari spor između višeg prava kraljeva i nižeg prava podanika je u demokratiji sačuvan u podeli na javno i privatno pravo i nadređenosti prvoga drugome. U svakom slučaju, funkcionalne privilegije i privilegovane funkcije i dalje postoje. Kada deluju u zvaničnom svojstvu, državni zvaničnici vladaju i štite pod autoritetom javnog prava, uzurpirajući tako privilegovanu poziciju vis-a-vis osoba koje deluju pod autoritetom privatnog prava. Privilegije i zakonska diskriminacija nisu nestale. Naprotiv. Umesto da budu ograničene na kraljeve i plemstvo, privilegije, protekcija i zakonska diskriminacija postale su svima dostupne.

Predvidivo, pod demokratskim uslovima, tendencija ka svakoj vrsti monopolskog ponašanja – da se povećaju cene i smanji kvalitet – biće još izraženija. Umesto jednog kralja koji zemlju smatra svojom privatnom svojinom, o zemlji vodi računa privremeni službenik. On nije vlasnik zemlje, nego dok je na vlasti ima mogućnost da je koristi u svoju i u korist svojih štićenika. On poseduje njenu tekuću vrednost – uživa njene plodove – ali ne i udeo u njenom akcionarskom kapitalu. To neće eliminisati eksploataciju. Naprotiv, to će eksploataciju učiniti manje proračunljivom i sa malo ili nimalo obzira prema udelu akcionarskog kapitala, tj. kratkovidom. Štaviše, izopačenje pravde će se sada nastaviti sa još većom brzinom. Umesto zaštite prethodno postojećih privatnih vlasničkih prava, demokratska država postaje mašinerija za redistribuciju postojećih vlasničkih prava u ime iluzorne "socijalne sigurnosti".

U svetlu toga možemo sagledati i odgovor na pitanje o budućnosti liberalizma.

U pogledu svog pogrešnog shvatanja moralnog statusa države, liberalizam treba da svoj aktuelni doprinos svemu što je imao preokrene u njihovo očuvanje i zaštitu: sloboda i svojina. Liberalizam, stoga, u svom sadašnjem obliku nema budućnost. Odnosno, tačnije, njegova budućnost je socijal-demokratija.

Ako liberalizam treba da ima bilo kakvu budućnost, on mora da ispravi svoje greške. Liberali moraju da shvate da nijedna država ne može da bude ugovorno opravdana i da je svaka država destruktivna po ono što oni žele da očuvaju. A to znači da liberalizam mora da se transformiše u privatno-sopstvenički anarhizam (ili privatno-pravno društvo), kako ga je pre 150 godina skicirao Gustav de Molinari a u naše vreme razradio Marej Rotbard.

To bi imalo dvostruki efekat. Kao prvo, vodilo bi ka pročišćenju liberalnog pokreta. Socijaldemokrate u liberalnim odelima i mnogi državni funkcioneri bi se ogradili od tog novog pokreta. S druge strane, ta transformacija bi vodila do radikalizacije tog pokreta. Za one stare liberale, koji se još uvek drže klasičnog pojma univerzalnih ljudskih prava i vlasništvo nad samim sobom i privatnu svojinu smatraju primarnijim od države, ta tranzicija bi predstavljala samo mali korak. Privatno-sopstvenički anarhizam je naprosto dosledni liberalizam; odnosno, liberalizam vraćen svojoj prvobitnoj intenciji. Ipak, ovaj mali korak bi imao monumentalne posledice.

Preduzimajući ga, liberali bi otkazali lojalnost demokratskoj državi kao nelegitimnoj i zahtevali svoje pravo na samozaštitu. Politički, oni bi se vratili počecima liberalizma kao svojoj revolucionarnoj veri. Poričući ispravnost naslednim privilegijama, klasični liberali su se pozicionirali kao suštinska opzicija svim ustanovljenim oblicima vladavine. Najveći trijumf liberalizma – Američka revolucija – bio je proizvod secesionističkog rata. A u Deklaraciji o nezavisnosti Džeferson je zastupao ideju da, "kad god bilo koja vladavina postane razorna za život, slobodu i traganje za srećom, narod ima pravo da je zameni ili ukine". Privatno-sopstvenički anarhisti bi samo reafirmisali klasično liberalno pravo da "zbace takvu vladavinu i da obezbede nove garantije za svoju buduću sigurnost".

Naravno, obnovljeni radikalizam liberalnog pokreta, sam po sebi, bio bi od male praktične važnosti. Umesto toga, on predstavlja inspirišuću viziju alternative postojećem poretku, koja proističe iz ovog novog radikalizma, koji će, ako ništa drugo, razbucati socijal-demokratsku mašineriju. Umesto nadnacionalne političke integracije, svetske vlade, ustava, sudova, banaka, i novca, anarho-liberali predlažu demontiranje nacionalne države. Kao i njihovi klasični prethodnici, novi liberali ne teže da preuzmu vladu. Oni ignorišu vladu i žele da ih ona ostavi na miru, i takođe žele da izvrše secesiju od njene jurisdikcije da bi organizovali svoju sopstvenu zaštitu. Za razliku od njihovih prethodnika koji su težili samo tome da veću vladu zamene manjom, novi liberali dovode logiku secesije do njenog konsekventnog dovršenja. Oni predlažu neograničenu secesiju, tj. neograničenu proliferaciju nezavisnih slobodnih teritorija, sve dok sama državna jurisdikcija kao takva potpuno ne nestane. Za ostvarenje ovog cilja – i u potpunoj kontradikciji sa projektima "evropskih integracija" i "Novog svetskog poretka" – oni promovišu viziju sveta sastavljenog od desetina hiljada slobodnih zemalja, regiona i kantona, stotina hiljada slobodnih gradova, poput današnjih izuzetaka kao što su Monako, Andora, San Marino, Lihtenštajn, Hong Kong (ranije) i Singapur – i još većeg broja slobodnih kvartova i krajeva, ekonomski integrisanih putem slobodne trgovine (što manja teritorija, veći je ekonomski pritisak da se prihvati slobodna trgovina!) i integralnog međunarodnog sistema zlatnog standarda novca.

Kada i ako ova vizija stekne ugled u javnom mnenju, doći će kraj socijaldemokratskog "kraja istorije" i liberalna Renesansa će moći da počne.

Govor održan na zasedanju Mont Pelerin društva u Barseloni 1997.

Prevod: Borislav Ristić

Štampaj

Komentari (13)

1 Poslao: Baxter, 15.12.2009 20:47
Borislave, i tebi hvala na odgovoru.

Report

2 Poslao: Borislav, 15.12.2009 05:58
@ Baxter

Mogu samo da Vam ponovim ono što sam prethodno rekao. Vašem hobbesovskom agresoru malo koja velika država bi se danas mogla odupreti. Možda su po Vašim merilima bezbedne samo Kina, SAD, Rusija, članice NATO-a, možda još neke koje imaju nuklearno naoružanje, i tu bi se spisak završio. Naravno, ako bismo nastavili ovaj Vaš intelektualni eksperiment, mogli bismo zamisliti neku napredniju i zločestiju vanzemaljsku civilizaciju, koja bi se, iz puke zlobe, dakle, željna klanja, pljačke i silovanja, svom silinom obrušila na Zemljane, pa i na ove \"bezbedne\" zemlje, eto tako, čisto da malo da oduška svojim vanzemaljskim frustracijama i da kompenzira kosmičku nekompatibilnost sa prostora sa kojeg su krenuli. Plašite nas, Baxteru. Šta želite da opravdate? Čime u ovom nesigurnom svetu da kupimo Vašu polisu sigurnosti? Verovatno svojom slobodom. To je bar bio hobbesovski odgovor. Mislim da nam i Vi nudite sličnu stvar - spoljnopolitičko opravdanje nužnosti države (kao jedine delotvorne pretnje odvraćanja od spoljašnjeg neprijatelja).

Vaš argument iz Srebrenice ne uvažava jednu stvar, ključnu, o kojoj sam (kao i Andrej) govorio. Narod u Srebrenici je bio razoružan. To je bila tzv. demilitarizovana zona \"pod zaštitom UN-a\". To je možda čist primer bezbednosne nefunkcionanosti naoružane države (ili nadnacionalne institucije) u odbrani nenaoružanog naroda od druge naoružane države, odnosno, kako Vi preciznije kažete, od "jedne organizirane, brutalne sile koljača i siledžija potpomognute državnim aparatom". Srebrenica je, između ostalog, i posledica te pogrešne kalkulacije da će razoružavanje doprineti bezbednosti naroda (što je, po meni, čisto etatistička logika koja uvek na strani naroda vidi opasnost i pretnju, dok su države i diktatori bili "faktor mira i sigurnosti"). Setićete se embarga na uvoz oružja (odnosilo se uglavnom na bosanske Muslimane ili Bošnjake, jer su druge dve strane imale sigurne i stalne izvore snabdevanja oružjem skoro tokom čitavog rata). Treba li da pominjem suprotne primere, ili jednostavno da Vam ukažem na okolnost da i najjače armije najviše zaziru od gerilskog otpora stanovništva, naoružanog naroda. Lako je slomiti otpor naoružane države, tu možete u laboratorijskim uslovima da predviđate ishod. Naoružani narod - tu nikad niste na čisto. Kako se proveo SSSR u Avganistanu? Kako je danas teško savezničkim snagama u južnom Avganistanu? Sila koja želi da pokori nelojalno stanovništvo, može da radi samo ono što je Milošević radio u Bosni i na Kosovu - da vrši torturu nad nenaoružanim civilima. Može da osvoji teritoriju, da opljačka, pobije i siluje. Da pokori stanovništvo, jako teško.

Ali, pošto ste osetljivi na argumente moralne prirode, podsetio bih da je naš argument protiv države takođe moralni. Po nama, država je moralno neopravdana. Jedina dobra država je - mrtva država. Državu je Max Weber definisao kao onu koja polaže pravo na \"monopol na upotrebu sile\" (na određenoj teritoriji i nad celokupnim stanovništvom). To je klasična definicija. Mi smatramo taj monopol nelegitimnim, jer ne može da se uspostavi bez kršenja osnovnih individualnih prava. Vi svojim argumentom, takođe, državi dajete legitimitet na monopol sile (doduše, odredili ste se samo u pitanjima monopola na odbranu, ne i na monopol na silu uopšte, ali ne sumnjam ni da ste tu blizu toj ideji) - jer, po Vama, država jedina može da pruži zštitu tih prava. Mi, naprotiv, smatramo da je država agresor ne samo u spoljnopolitičkim stvarima, nego i prema unutra, u odnosu na prava svojih građana. Verujem da ćemo se brzo saglasiti oko toga da je totalitarna država nelegitimna i da je agresor, zasnovana na zločinu i kršenju osnovnih prava individua. Ali, ja verujem da je to i \"liberalna\" država, što znači da verujem da je SVAKA država moralno nelegitimna (i potencijalno totalitarna). Zbog toga i vodimo ovu raspravu. I ispostavilo se, izgleda, da je taj argument iz odbrane od spoljašnje agresije neke druge naoružane države tu najjači u korist postojanja (nekog oblika) države. Čak i Andrej dopušta tu državni monopol - do izvesne granice.

Moj stav je tu sledeći: Ne postoji savršena odbrana i savršena sigurnost (uvek postoji mogućnost zlih i nadmoćnijih vanzemaljaca). Sve pretnje agresijom na koje su ranjive nezavisne slobodne teritorije, ranjiva je i većina država - s tom razlikom što će agresor više zazirati od otpora naoružanog naroda nego od naoružane države. Treća stvar je da je pretnja spoljašnjom agresijom samo mogućnost, i kada se desi uvek je privremena, dok je država uvek agresor prema svom stanovništvu.

Pa stoga, last but not least - da napustimo teren ovog \"argumenta iz gerile\" - zbog tako jedne neizvesne stvari kao što je sigurnost ne treba žrtvovati slobodu. Čak, rekao bih obratno, bez dopuštanja slobode, nikada ne možete da procenite bezbednosni rizik i stepen nesigurnosti. Država tu nije merodavna, ona to ne može učiniti umesto Vas. Rizik uvek postoji. Rizik je \"merljiva neizvesnost\" (kako bi to rekao F. Knight) a u ljudskim stvarima i predviđanju budućnosti, radi se o našem gotovo potpunom neznanju. Morate imati klasu homogenih događaja i visoku verovatnoću ponavljanja tih događaja da biste merili rizik, a ljudske aktivnosti nikad nisu tako homogene i predvidljive. Analiza rizika ne može se kvantifikovati, moguća je samo kvalitativna analiza naših strahova i rizičnih ponašanja, kao i preduzimanja mera da bismo ih predupredili ili zaštitili od nih (koliko je to moguće). A da nju daju, jedino su kvalifikovani učesnici samog procesa. To ne može država da kvalitetnije procenjuje od Vas. Kao što ne može da procenjuje bolje od Vas koje su cipele ili automobil bolji mimo tržišta, tako i ovo. Zato ne možete nametati pojedincima državnu polisu sigurnosti, koja bi imala monopol na Vašu zaštitu od rizika i koja bi zabranjivala određene oblike ponašanja kao riskantne. To je moralno nedopustivo (jer gubite slobodu izbora) i saznajno nemoguće (jer država ne može znati bolje od Vas šta je po Vama riskantno i nebezbedonosno ponašanje). Iz moralnih razloga, kao i epistemoloških, morate dopustiti slobodno tržište bezbednosnih polisa i konkurenciju nezavisnih agencija zaštite od agresije. Država mora da se odrekne monopola na legitimnu upotrebu sile.

Dakle, u našoj neostvarivoj anarho-kapitalističkoj arkadiji, ljudi ne bi morali čak ni sami da budu naoružani. Samo dozvolite, iz gornjih razloga, proliferaciju bezbedonosnih agencija zaštite od agresije, slobodno tržište bezbedonosnih polisa. Naša anarho-kapitalistička arkadija nije komunistički raj. Ljudi ne bi tu sami sebi šili odela i cipele, ne bi sami išli u lov na divljač niti orali da bi obezbedili hranu, ne bi sami svirali da bi mogli uživati u čarima muzike, itd. Niti bi svako morao da bude sopstveni policajac ili vojnik (iako bi svako mogao imati oružje u svrhu samoodbrane). Postojala bi podela rada. Postojali bi specijalizovani krojači, šusteri, lovci, ratari, muzičari. To ne bi bili državni lovci, šusteri, krojači, lovci, seljaci, violinisti ili dj-evi. Isto tako, ne bi postojali državni vojnici i policajci. Ljudi bi kupovali polise osiguranja od privatnih beybedonosnih agencija. Ako se plašite bandi pljačkaša i koljača, mogu Vam reći da je država mnogo opasniji koljač i pljačkaš, jer monopolizuje nesrazmerno veću moć od bilo koje privatne bande, a sve u ime sigurnosti i otklanjanja rizičnog ponašanja nezavisnih bandi, sa Vašim odobravanjem i moralnom prisegom.

Vi kažete:
\"Što se pak tiče angažmana sigurnosnih agencija u svrhu zaštite, valja podsjetiti da se njihov najam regulira ugovorom, a ugovoru se, u slučaju nepridržavanja preuzetih obveza, mora omogućiti postupak pravnog sankcioniranja, koji, nažalost, može poduzeti samo država\"

Vi ovde, u stvari, ako se ne varam, ponavljate Lockeov argument protiv anarhije (jedan od njih), a koji bi se mogao svesti na princip: \"Niko ne može biti sudija u sopstvenoj stvari.\" Ljudi su naime takvi da uvek mogu, u nekom sporu između dve strane, da kažu: \"Ja znam šta je prirodni zakon (u prirodnom stanju postoje samo takvi zakoni) i ti moraš da mu se pokoriš\", ili da jednostavno iznađu neku interpretaciju zakona koja je po njih najpovoljnija i da to tumačenje nametnu drugoj strani. Stoga nam je potrebna treća strana, nezavisni arbitar, koji bi presuđivao u sporu, a prema kojoj bismo mi imali moralnu obavezu da se pokorimo. To, po Vama (i po Lockeu), može da bude samo država.

- Taj argument Vam se vraća kao pravi bumerang. Pre svega, Vi pretpostavljate da postoji treća strana i da je to država (koju takođe pretpostavljate). Ali iz toga da treba da postoji treća strana koja je neutralna i kojoj bismo poveravali svoje sporove, ne sledi da ta treća strana zaista i postoji i da je neutralna. To je kao kada biste rekli: Mora da postoje jedne cigarete koje su svima po ukusu. Iz toga ne sledi da takve cigarete zaista i postoje. A ima i nepušača. I obrnuto. Iz toga da postoji samo jedna vrsta cigareta ili piva, ne sledi da treba da postoji samo jedna vrsta cigareta i piva, kao ni da je to pivo, recimo, nužno da postoji, ili čak najbolje. A ima, takođe, i antialkoholičara. To može biti samo Vaša privatna legalističko-etatistička arkadija, tek Vaša pusta pravno-pozitivistička sanjarija, ili naprosto slepilo. Na kraju krajeva, ta \"treća strana\" ne mora biti uvek jedna ista osoba. Zamislite tri osobe na ostrvu. Oni se dogovore da, kada god između dve od njih izbije spor, ona treća presuđuje u sporu. Ako A i B zarate, presuđuje C, ako A i C zarate, presuđuje osoba B, ako B i C zarate, presuđuje osoba A. Zašto ne dozvoliti više \"trećih strana\" i njihovu konkurenciju?

Još gore, ne samo da Vam država nije potrebna u presuđivanju oko sporova, nego država ne zadovoljava kriterijum neutralnosti. Šta ako se nađete u sporu sa državom? Tada državni sudovi u stvari postaju strana koja presuđuje u sopstvenoj stvari. (To ako imate sreće pa živite u pravno uređenoj državi; inače, može i da ne dospete do suda.) A to smo rekli da nećemo. Naravno, super je ako postoji podela vlasti, itd., ali to je još uvek državni sud, zar ne? Postoje odstupanja, ali nikad u državnom sudstvu nemate nezavisno sudstvo, nemate \"treću stranu\", tako da je država uvek nepravna, dok god ima monopol na primenu arbitrarne pravne mere. Čak i Nozikova ultraminimalna država, koju pominje Andrej - to nozik sasvim eksplicitno (i pošteno) tvrdi - jeste ona koja jedina ima legitimitet da sudi o ispravnosti sopstvenih procedura.

Hteo sam reći nešto i o primerima savremenim i iz istorije koje ste pominjali - svakako o napoleonovskom rušenju slobodnih gradova o kojima govorite, kao i o prednostima apsolutne monarhije nad modernim demokratskim nacionalnim državama (o čemu na drugom mestu takođe govori Hoppe) - ali to možemo i drugi put, ako bude prilike. Možda zasad da ostanemo na ovom načelnom nivou.

Znam da sam malo odužio sa odgovorom, i u vremenskom a bogme i prostorno, na čemu se izvinjavam. To što je potrebno više prostora za argumente u korist anarhije nego države, možda nešto govori i o tome gde se nalazimo i u kakvom svetu živimo. Država je, kao agresor na osnovna prava individua, danas prirodna i sveprisutna stvar. Anarhija je, kao jedini prirodni poredak ostvarenja individualnih prava, skroz udaljena i neobična, utopijska.

Report

3 Poslao: Baxter, 14.12.2009 21:08
Andrej, hvala ti na odgovoru.

Report

4 Poslao: Andrej, 14.12.2009 11:07
Baxtere, hvala za komentar. Slažemo se da se tranzicija u anarhiju do sada nije dogodila, s tim što to ne znači da ne može i neće, već da se uslovi još nisu stekli. Slažemo se i da se država nikad neće samoukinuti, kao što se nijedna banda nasilnika nije samoinicijativno razišla i ostavila se ćorava posla.
Odakle ideja o napuštanju države kao načina organizacije društva? Za formiranje takve ideje neophodna je svest o sopstvenoj vrednosti, određeni nivo samopoštovanja. Zrelost ličnosti. Čovek koji je u stanju da kaže - ja nisam rob, uprkos želji mnogih da me u taj položaj stave, uprkos činjenici da sam doveden u položaj roba - ja to nisam. Odatle sve počinje. Ako je čovek dresurom sluđen i ne vidi razliku između ropstva i slobode - onda i nije čovek već puki homo sapiens.

Država je za homo sapiense, za ljude - sloboda.
Sloboda nije problematičan pojam, problem su granice slobode. Kako se sprečava da se sloboda jednog čoveka pretvori u porobljavanje drugog? Odgovor je iznenađujuće jednostavan: privatna svojina. Sa svojom radi šta hoćeš, svojinu drugog ne ugrožavaj. Homo sapiens nema privatnu svojinu, sve što koristi je vlasništvo države koja mu je stavlja na raspolaganje uz nadoknadu. Za čoveka, vlasništvo nad sopstvenim umom i telom, zatim nad aktivnostima sopstvenog uma i tela, znači vlasništvo nad proizvodima uma i tela i slobodu da njima raspolaže nezavisno od bilo koga.
Raspolaganje nad svojinom podrazumeva i mogućnost dobrovoljne razmene sa drugiom vlasnikom ukoliko postoji obostrani pristanak za razmenu - slobodna trgovina, nezavisna od bilo koga drugog i njena suprotnost - pljačka. Onaj ko nije produktivan i ne razmenjuje dobra samo onda kada postoji obostrani pristanak, već svoje bogatstvo stiče otimanjem i pljačkom, predstavlja remetilački subhumani faktor. Ovom nečoveštvu ljudi se moraju odupreti, ako to ne učine pokoravaju se brutalnoj agresivnoj sili, dovodeći sebe na subhumani nivo roba.
Iz Vašeg komentara stičem utisak da shvatate da je država (državni aparat) savremeni oblik organizovanja pljačke, neosporno vrlo efikasan i žilav. Homo sapiensi se dresiraju da budu poslušni i da ne dovode u pitanje neophodnost "vrlo razvijenog i birokratiziranog upravnog i represivnog aparata", kako kažete. Dakle, ako prepoznajemo problem, sledeći korak je traženje izlaza. Izlaz je, lakonski rečeno - razgradnja države. A malo manje lakonski:
1. Restitucija. Nacionalizacija i exproprijacija su eufemizmi za državnu pljačku naturalnih dobara.
Zahtevamo vraćanje imovine vlasnicima, brzo i u celosti. Ne prihvatamo prevaljivanje ove obaveze na okupirano stanovništvo, restitucija se radi vraćanjem originalne ili najsličnije imovine vlasnicima (naslednicima), u najkraćem roku, znači mesec dana. Odugovlačenje sa time je nova pljačka koju vrši aktuelna vlast.
2. Deregulacija. Formiranje državnih monopola je kršenje slobode obavljanja privrednih aktivnosti i pljačkanje stanovništva naplaćivanjem monopolskih cena ili kroz perfidni mehanizam porez-subvencija kojim se ove visoke cene sakrivaju. Prvi korak je ukidanje svih zakona i propisa kojima se država meša i arbitrira dobrovoljnim aktivnostima proizvodnje i razmene - izgradnja, energija, proizvodnja, bankarstvo, obrazovanje, medicina, osiguranje, bezbednost, rešavanje sporova - to name but a few. Posledica deregulacije je pojava konkurentnog tržišta privatnih ponuđača pomenutih usluga i opstanak samo efikasnih (profitabilnih) što znači pad cena i rast kvaliteta.
3. Privatizacija. Opstanak tromih, centralizovanih i birokratizovanih državnih dinosaurusa moguć je samo uz masivne subvencije koje se mogu realizovati jedino pljačkom (eufemizam: porez). Neizbežna je njihova deetatizacija odnosno privatizacija. Da bi se umanjili negativni efekti nestabilnosti, privatizacija se sprovodi usitnjavanjem a onda prodajom delova. Ne bih ovde ulazio u detalje. Ovaj proces praktično eliminiše sve delove države izuzev vojske.
Tako dolazimo do subminimalne (ako je Nozikova minimalna) države, koja se sastoji samo od poreske administracije, značajno manje nego što je sada sa zadatkom da 5% poreza obezbedi za finansiranje vojske - to je otprilike nivo potreban za kredibilnu vojnu silu. Možda nešto više u početku, kada treba nabaviti savremeno naoružanje. I to je to, zasada, tj. dok su u okruženju agresivne pljački sklone države, kasnije se to može redukovati sa opadanjem rizika.
Baxter, ovo što govorim ne sledi iz neke moje iracionalne mržnje prema državi. Polazna tačka je odbacivanje pljačke kao životinjskog načina života. Sve ostalo neizbežno sledi. Tako da treba sebi da postavite samo jedno pitanje: da li je pljačka u redu ili nije? Sa uverenjem da ćemo uskoro stajati rame uz rame, pozdravljam Vas.

Report

5 Poslao: Baxter, 13.12.2009 22:53
Borislave i Andrej, uspoređivati položaj Švajcarske ili Lihtenštajna s položajem žuđenih nezavisnih slobodnih teritorija naprosto je potpuno pogrešno. Da podsjetim, Švajcarska i Lihtenštajn su države, a ne nezavisni slobodni teritoriji naoružanih građana spremnih da se u svakom trenutku odupru najezdi sile koja, baš suprotno od onoga što vi mislite, ponajčešće nema baš nikakvu logičku osnovu u državno promišljenoj dugoročnoj ekonomskoj isplativosti već je vođena pukim destruktivnim porivom, avanturizmom, željom da se malo kolje, siluje, pljačka ili kompenzira socijalna nekompatibilnost s prostorom iz kojeg se krenulo. Ratovi su od država nerijetko osmišljeni i kao ventili nagomilanih nezadovoljstava unutarnjim nesređenostima itd. i itd. I dalje mi, dakle, nije jasno kako bi se, recimo, Srebrenica mogla oduprijeti pokolju koji je izveden od strane jedne organizirane, brutalne sile koljača i sileđija potpomognute državnim aparatom. Dobro, znam, ubojice nisu izvukle ni dugoročnu ekonomsku ni političku korist pa ni onaj aparat koji ih je podržavao, ali koga briga: nekoliko tisuća ljudi sada travu gleda odozdo.

Drugo, Švajcarska i Lihtenštajn tek su zgodno odabrana manjina. Što je sa sudbinom Dubrovnika, Šibenika, Zadra, Rijeke, Firenca, Venecije, i desecima drugih talijanskih i njemačkih gradova koje su silom progutale državne aždaje. Singapur je nastao kao istočna ispostava jedne kompanije i opet kao država, i k tome de facto jednostranačka, sa značajnim aspektima fašizma. Hong Kong nije bio nezavisna libertarijanska oaza nego britanska kolonija, naglašeno liberalizirana prije svega iz političko-marketinških razloga, kao demilitarizirana crvena krpa prema Kini, čija je sudbina bila ugovorno određena sporazumom dviju država, a ne voljom nezavisnog naoružanog naroda.

Osim navedenog, gradovi kao što su Singapur, Hong Kong, Lihtenštajn nisu nezavisni slobodni teritoriji u autorovom smislu, već visoko organizirane mnogoljudne zajednice koje, bez obzira na visok stupanj liberalnog pristupa ekonomiji, mogu funkcionirati samo posredovanjem vrlo razvijenog i birokratiziranog upravnog i represivnog aparata, a aparat je ono protiv čega ovdje govorimo.

Što se pak tiče angažmana sigurnosnih agencija u svrhu zaštite, valja podsjetiti da se njihov najam regulira ugovorom, a ugovoru se, u slučaju nepridržavanja preuzetih obveza, mora omogućiti postupak pravnog sankcioniranja, koji, nažalost, može poduzeti samo država, ili bi i to, po vama, bilo u autonomnoj domeni ugovornih strana, pa mi, u tom slučaju, baš i nije jasno kako bi se stanovnici nezavisnih slobodnih teritorija mogli izboriti za, primjerice, naknadu štete protiv teško naoružane agencije.

U nekoliko navrata obojica vrlo lakonski spominjete razgradnju države. Privatizirati, deregulirati i sl. Meni ipak nije poznat niti jedan slučaj da se država samoinicijativno razgradila: ma koliko slobode dala ili tolerirala, uvijek pazi da se održi makar minimalan represivni i upravni aparat koji će održavati osnovni odnos snaga. To se, naravno, može riješiti oružanom akcijom nezavisnih građana, ali, da bi taj sraz uspio ti probuđeni građani moraju biti dobro organizirani, a organizacija rađa birokraciju, a birokracija aparat, i tako sve u krug.

Zaključujem, dakle, da je izneseno u gornjem članku fina, milozvučna tlapnja, tek snoviđenje o neostvarivoj anarho-kapitalističkoj arkadiji.

Report

6 Poslao: Andrej, 11.12.2009 20:21
Borislave, mislim da samo nisam pisao dovoljno jasno i da se u stvari potpuno slažemo. Upravo kao što ti kažeš, i ja mislim da dekonstrukcija države počinje od poštovanja prirodnog individualnog prava na samoodbranu, dakle slobodno posedovanje i nošenje (skrivenog) oružja, znači otvaranje kanala za potpuno slobodno trgovanje i uvoz oružja. To znači nije floskula "naoružani narod", civilna zaštita i slične idiotarije nego upravo "the right of keeping and bearing arms as the surest pledge of their liberty" kao prvi korak oslobođenja stanovništva Srbije od okupacije državnog aparata. Kada svaka žena bude mogla da ima pištolj u tašni ili podvezici - silovanje će nestati kao problem. Naprosto se silovanje više neće događati jer će svaki potencijalni silovatelj znati da može da mu se desi da popije metak u čelo. Neće se kao danas događati da je policija nemoćna da otkrije silovatelja ali sasvim delotvorna da žene razoruža i onemogući da se brane. Pištolj je savršeno sredstvo za postizanje jednakosti - svi smo podjednako sposobni da se branimo. Kad je nošenje oružja zabranjeno - oružje nose samo kriminalci. Dakle, odmah pravo posedovanja i nošenja oružja.
Ali oklopna vozila, artiljerija, avijacija, PVO - mislim da tu tranzicija treba da ide drugačije. Sve ostalo kad se privatizuje treba da se u početku usitni. Što više privatnih obrazovnih ustanova, što više privatnih klinika, što više privatnih penzionih fondova, što više privatnih bezbednosnih agencija - veća konkurencija i veći kvalitet a niže cene. Vojska treba da bude profesionalna (odmah) ali mislim da treba da bude jedinstvena i da se finansira porezom. Pošto je sve ostalo privatizovano, nivo poreza bi bio oko 5% i praktično sav bi bio namenjen vojsci. Privatizovane male jedinice nisu kredibilan faktor odvraćanja agresivnih država, za to je potrebna monolitna i moćna oružana sila, sa nuklearnim i kosmičkim naoružanjem. Ekonomija oslobođena rigor mortisa Levijatana može lako da podnese 5% poreza.
Privatni zatvori koje pominješ nisu deregulacija nego privatno-javno partnerstvo odnosno ujdurma države kojom sakriva svoju neefikasnost. Ostaje monopol, to su i dalje državni zatvori kao što su vaučerizovane "privatne" škole i bolnice u stvari državne.

Report

7 Poslao: Borislav, 11.12.2009 14:18
Andrej, nisam baš siguran da bi stvari trebale ići tim tokom, tj. da oružane snage treba zadnje privatizovati. Tada ostavljaš jasnu državnu pretnju građanima i jedan značajan državni monopol nedirnutim. Umesto onoga što želimo - naoružani narod, koji ima pravo na samoodbranu, što proističe iz doktrine individualnih prava - i razoružane države i njenog represivnog aparata - imao bi doktrinu o "naoružanom narodu" kao deo državne strategije.

Imao si u bivšoj Jugoslaviji tu doktrinu o "naoružanom narodu", "opštenarodna odbrana i civilna samozaštita", kako se već zvalo, stvorena kao poslednji bedem odbrane od ruske najezde. (Slična doktrina o "naoružanom narodu" postoji i u Švajcarskoj.) Ta doktrina je odigrala izvesnu ulogu u ratu u Sloveniji, Hrvatskoj i u Bosni, jer su se ljudi naoružavali preko tih kanala protiv JNA, ili ih je naoružavala JNA. Naravno, problem je bio što te ONOiDSZ nisu istinski bile naoružane, tj. kvalitet tog oružja je bio nikakav. I naravno, nisu se sami naoružavali, nego ih je naoružala država (pa je jasno da građani nisu dobijali kvalitetno oružje, već samo one puške M48). Kad je secesionistički rat počeo, naoružavanje je krenulo preko kanala međunarodnog lanca trgovine oružjem.

Zato tok treba da bude potpuno suprotan. Ukinuti opštu vojnu obavezu i privatizovati vojsku (kao što si imao u pred-napoleonovskoj Evropi, i kao što danas to postaje trend sve više) i legalizovati nošenje oružja kao deo individualnog prava na samoodbranu, kao primarnog prirodnog prava svakog pojedinca. To imaš i u Second Amandmentu, na primer, na koji se pozivaju borci za pravo nošenja oružja (tzv. Battle over the Gun Control). Tako da mislim da je to primarno pitanje, a ne pitanje koje zadnje treba rešavati. Jer, ako ostaviš to, na kraju imaš konstelaciju koja neminovno vodi krvavom ratu protiv države ili nekakvoj oružanoj anarhističkoj revoluciji.

Inače, država i u objasti policije i sudske prakse pokazuje sklonost ka deregulaciji. tako, već danas imaš privatne firme koje za državu vrše usluge zatvaranja, tj. privatne zatvore. Isto tako, poznat je slučaj u SAD od prošle godine District of Columbia vs. Heller, gde je Vrhovni sud presudio u korist Hellera, upravo pozivajući se na Drugi amandman (država ga je tužila zbog nošenja oružja bez dozvole). Mislim da je to trend koji treba podržati i koji uopšte nije tako utopijski i ekscesivan kao što se može na prvi pogled činiti.

evo i jednog citata:

"In America we may reasonably hope that the people will never cease to regard the right of keeping and bearing arms as the surest pledge of their liberty." (St. George Tucker)

Report

8 Poslao: Andrej, 11.12.2009 09:00
Mislim da je dobro Baxterovo pitanje - radi se o praktičnom problemu odbrane slobodnih teritorija od država koje su po svojoj prirodi agresivne i pljački sklone.
Slobodna teritorija ne mora i ne treba da bude sitting duck. Okolne države su clear and present danger za slobodnu teritoriju i ona mora imati sredstva za odbranu inače nestaje kao lak plen agresora.
Prvo, stanovništvo slobodne teritorije treba da bude naoružano ličnim naoružanjem, praktično kao pešadija. Ovo je masivni faktor odvraćanja agresora jer je svaki čovek spreman da se brani, agresor nema pred sobom stado razoružanih ovaca.
Drugo, privatna osiguravajuća društva i bezbednosne agencije, realni tržišni provajderi usluga bezbednosti, imaju interes da organizuju profesionalne oružane snage za odbranu - kao pretnju potencijalnom agresoru odbrambenom silom i za vođenje odbrambenog rata sa agresorom.
Ali od čega početi razgradnju države? Dekonstrukcija države treba da ide najbrže moguće - ali ne brže od toga. Sve funkcije koje država uzurpira i nasilno monopolizuje mogu i treba po hitnom postupku da se deregulišu i privatizuju - osim oružanih snaga. Deregulacija policije podrazumeva omogućavanje stanovništvu da se naoruža, između ostalog potpunim ukidanjem ograničenja trgovine oružjem i rasprodajom policijskog i pešadijskog naoružanja. Kasnije, kada se formiraju privatna osiguravajuća društva i bezbednosne agencije može da se aukcijski privatizuje "krupnije" oružje.

Report

9 Poslao: Borislav, 11.12.2009 01:50
Hvala na ispravci, Harberger. U svakom slučaju, hteo sam samo da dam primer koji bi relativizovao logiku straha kako su male trgovačke nacije, koje su po svojoj prirodi "nenaoružane" i "lak plen" za osvajače, samim tim i ranjivije na osvajanja, pa nam je zato potrebna država i vojna sila kao sredstvo "odvraćanja". Nije uvek tako. Čak mislim da trgovačka kultura poseduje snažan pacifistički element, i po svojoj intrinsičnoj prirodi (Hajekova etimološka definicija "katalaksije" - od neprijatelja napraviti prijatelja), ali i u realnim spoljnopolitičkim, nepovoljnim konstelacijama.

Polazim od tih minimalističkih, "realističkih" argumenata da bih podržao Hoppeovu viziju, što ne znači da sam skeptičan prema Hoppeovoj ideja kao "nerealnoj" i "utopijskoj". Naprotiv, mislim da ona ima uporište i u istoriji i u današnjoj konstelaciji (Hoppe daje primere) i da je realnija nego što nam se čini, kad polazimo od logike raison d'etat.

Report

10 Poslao: Harberger, 11.12.2009 01:27
Samo mala ispravka - Hitler jeste imao nameru da osvoji Svajcarsku, ali su ga od toga odgovorili visoki nemacki oficiri koji su svi do jednog imali racune u svajcarskim bankama.

Report

11 Poslao: Borislav, 11.12.2009 00:42
Da, Hoppe to ne objašnjava, ali on ovde kaže da daje samo jednu "inspirišuću viziju alternative postojećem poretku", jednu inspirativnu skicu ili nacrt u kom pravcu treba da se kreće libertarijanski način mišljenja - pozivajući se na primere Hong-Konga, Singapura, Lihtenštajna, itd., malih libertarijanskih oaza u današnjem svetu. Mogao je da se pozove i na renesansne gradove-republike i grčke polise, kao dobar primer trgovačke, predimperijalne tradicije u prošlosti.

Ipak, pred ovakvim vašim hobbesovskim opisom međunarodnih odnosa, gde veća riba neminovno jede manju ribu, ni one malo krupnije ne bi bile pošteđene, zar ne? Čak mislim da su pred imperijalnom pameću veće ribe prava meta, prirodni resiursi, Lebensraum, da ne nabrajam klasične argumente iz imperijalističkog legitimacionog arsenala. Kakvu bi korist, s druge srtane, imala imperijalna pamet od osvajanja Švajcarske, ili Lihtenštajna, dakle, neke trgovačke civilizacije? Atina je na svojoj teritoriji od prirodnih bogatstava imala samo jedan rudnik srebra, osrednjeg kvaliteta. Za nju je trgovina bilo prirodno rešenje. E, sad, vi možete varvarski da osvojite takav jedan grad, opljačkate ono što se da opljačkati i opustošite ga. No to je kratkoročna korist. Ne možete da ga eksploatišete. Novac će pobeći iz takvog grada. mislim da je velikoj imperiji od mnogo veće koristi da ostvari miroljubivu saradnju, nego da se da u osvajački pohod.

Ima istinita anegdota iz drugog svetskog rata. Hitler nije hteo da osvoji Švajcarsku, jer mu je trebalo finansijski sigurno utočište, iz kojeg novac neće pobeći. staljin je govorio da i kad komunisti osvoje ceo svet, ostaviće Švajcarsku na miru, iz istih razloga. Dakle, ni imperijalna pamet nije uvek tako nepromišljena kao što joj vi pripisujete.

Mislim da sam ovim bar malo oslabio vaš argument, Baxter. U najgorem slučaju, hoppeovski mali trgovački slobodni gradovi ne bi bili u nimalo većoj opasnosti od imperijalnog porobljavanja nego što su to današnje "liberalne" i totalitarne države. Čak nam istorija govori da je ta opasnost u njihovom slučaju znatno manja.

Eto, to je moj predlog u kom pravcu bismo trebali razmišljati o ovoj hoppeovskoj viziji.

Report

12 Poslao: Baxter, 11.12.2009 00:06
U članku, nažalost, nije objašnjeno kako bi se nezavisni slobodni teritoriji nosili s upotrebom sile onih nezavisnih slobodnih teritorija koji su se, primjerice, slobodnom voljom odrekli svoje slobode u korist \"liberalne\" države koja bi im jamčila fizičku i imovinsku sigurnost ili sa silom koja bi se na njih sručila od strane totalitarnih država kojima je sila sama osnova postojanja.

Report

13 Poslao: Andrej, 10.12.2009 12:07
Nema se šta dodati - Hans Herman kaže sve. Samo čestitke Borislavu za izbor i prevod odličnog teksta. Required reading!

Report

Pošaljite komentar
Molimo držite se teme koja je relevantna za ovaj članak.
Molimo da se uzdržavate od ličnih verbalnih napada.
Molimo ne koristite komentare za ličnu promociju ili promociju Vašeg web-sajta.
Neadekvatni komentari biće uklonjeni.
Vaše ime:
Komentar:

Sigurnosni kod:* Code

Glavni meni

Pretraživač

Temati

Najnoviji komentari

Pogledajte još

Video

Najčitanije

RSS