---

Predgovor Mareja Rotbarda iz 1977. godine

Laissez-faire ekonomska misao nikada nije bila tako dominantna kao među Francuskim ekonomistima XIX veka, počevši od Žan-Batist Seja početkom veka, preko njegovih naprednih sledbenika, Šarla Konta i Šarla Denera, sve do ranih godina XX veka. Kroz gotovo čitav vek, zagovornici nemešanja države u ekonomiju bili su na čelu profesionalnog udruženja ekonomista Societe d'Economie Politique i časopisa Journal des Economistes, zatim brojnih drugih časopisa kao i univerziteta. A ipak, samo mali broj tekstova ovih ekonomista preveden je na engleski jezik i skoro da su nepoznati engleskim ili američkim naučnicima - jedini izuzetak je Frederik Bastija, koji nije najdosledniji član grupe. Čitava ova plejada ni do danas nije proučena i dovoljno poštovana.

„Najekstremniji“ i najdosledniji, a takođe i najdugovečniji i najplodniji francuski laissez-faire ekonomista, Gistav de Molinari (1819-1912), rođen u Belgiji, uređivao je Journal des Economistes tokom nekoliko decenija. Debitantski članak mladog Molinarija, „O proizvodnji bezbednosti“, ovde je prvi put preveden na engleski jezik. Tu je prvi put u istoriji čovečanstva prezentovana ideja koja se danas naziva „anarho-kapitalizam“ ili „slobodno-tržišni anarhizam“. Molinari nije koristio ove termine i verovatno bi odbio ovaj naziv. Za razliku od svih prethodnih individualističkih i skoro-anarhističkih mislilaca, kao što su La Boatje, Hodžskin ili mladi Fihte, težište Molinarijevog argumenta nije na moralnom protivljenju državi. Kao vatreni individualista, Molinari je utemeljio svoj argument na slobodno-tržišnoj, laissez-faire ekonomiji i logično došao do pitanja: Ako slobodno tržište može i treba da ponudi sve ostale robe i usluge, zašto ne i usluge bezbednosti?

Tokom 1849. godine Molinari je proširio svoju radikalno novu teoriju u knjizi Večeri u ulici Sen-Lazar (Les Soirées de la Rue Saint-Lazare), u nizu izmišljenih dijaloga između tri osobe: Konzervativca (proponenta visokih carina i privilegovanih državnih monopola), Socijaliste i Ekonomiste (sebe). U završnom dijalogu razradio je dalje svoju teoriju slobodnog tržišta usluga zaštite. Četiri decenije kasnije, u knjizi Prirodni zakoni političke ekonomije (Les Lois Naturelles de l'Economie Politique, 1887), Molinari i dalje čvrsto veruje u privatna konkurentska policijska preduzeća, preduzeća za javne radove i preduzeća za odbranu. Nažalost, u jedinom delu prevedenom na engleski jezik, Društvo sutrašnjice (La Societé Future, 1904), Molinari delimično „revidira stav“ i zagovara privatno monopolsko preduzeće za odbranu i zaštitu, umesto slobodne konkurencije ovih usluga.

Vrlo je poučno je da obratimo pažnju na oluju negodovanja koju su Molinarijev članak i njegove Večeri izazvali kod proponenata laissez-faire-a među francuskim ekonomistima. Sastanak Društva za političku ekonomiju 1849 godine bio je posvećen smeloj Molinarijevoj novoj knjizi, Večeri u ulici Sen-Lazar. Šarl Koklen (Charles Coquelin) je tvrdio da je pravdi potreban „vrhovni autoritet“ i da konkurencija ni u jednoj oblasti ne može da postoji bez vrhovnog autoriteta države. Na sličan način, a priori i bez dokaza, Frederik Bastija je objavio da pravdu i bezbednost može da garantuje samo sila i da ta sila može biti samo atribut „vrhovne vlasti“ - države. Ni jedan od pomenutih komentatora nije se potrudio da kritikuje Molinarijeve argumente.

To je uradio samo Šarl Dener, prigovarajući da su Molinarija zavele „iluzije logike“ i tvrdeći da je „konkurencija između privatnih bezbednosnih agencija neostvarljiva, jer dovodi do nasilnih sukoba.“ Dener umesto toga preporučuje oslanjanje na „konkurenciju“ političkih stranaka u okviru predstavničke vlasti – što se teško može smatrati zadovoljavajućim libertarijanskim rešenjem problema društvenih sukoba! Takođe je izneo mišljenje da je najbolje ostaviti silu u rukama države, „tamo gde je civilizacija stavila.“ Ovo kaže jedan od rodonačelnika osvajačke teorije države!

Nažalost, ovo ključno pitanje skoro da nije ni razmatrano na sastanku, jer se diskusija Denera i drugih ekonomista uglavnom svela na kritikovanje Molinarija zbog prejakih napada na različite oblike nacionalizacije.

Nadajmo se da će publikovanje prevoda originalnog Molinarijevog članka privući pažnju naučnika i prevodilaca.

---

O PROIZVODNJI BEZBEDNOSTI [1]

Postoje dva dominantna viđenja ljudskog društva. Prema jednom viđenju, ne postoje prirodni zakoni koji određuju razvoj društva. Ljudsko društvo od samog njegovog nastanka organizuje neko ko stvara zakone. Kasnije drugi zakonodavac društvo može izmeniti ili preoblikovati, u skladu sa napretkom nauke o društvu. U ovom sistemu vlast igra vodeću ulogu u društvu, jer su menjanje i uređivanje društva njeni svakodnevni zadaci.

Prema drugom viđenju, ljudsko društvo nastaje potpuno prirodno. Kao i zemlja na kojoj stoji, društvo se razvija u skladu sa opštim, prirodnim zakonima. Prema ovom shvatanju, strogo govoreći, nauka o društvu ne postoji. Postoji ekonomska nauka, koja proučava delovanje ljudskih individua i pokazuje kako ljudi funkcionišu u društvu.

U ovom radu ispitaćemo prirodne funkcije i organizaciju vlasti u okviru drugog pomenutog sistema organizacije ljudskog društva.

Prirodno uređenje ljudskog društva

Da bi se definisala funkcija vlasti u društvu i time odredio poželjan obim ili granice dozvoljenog uticaja vlasti, potrebno je pre svega istražiti suštinu i cilj samog društva. Koji prirodni nagon vodi ljude da se udružuju? Ljudi se pokoravaju nagonu ili instinktu društvenosti. Ljudska vrsta je u suštini društvena. Kao dabrovi i druge razvijenije životinjske vrste uopšte, ljudi imaju instinktivnu sklonost da žive u društvu.

Kako je ovaj instinkt nastao?

Čovek oseća mnoštvo potreba. Srećan je kada su njegove potrebe zadovoljene, a nezadovoljenost potreba dovodi do patnje. Ako je usamljen, čovek može samo nepotpuno i nedovoljno da zadovolji svoje potrebe. Instinkt društvenosti spaja ga sa sličnim ljudima i podstiče ga da komunicira sa njima. Stoga se, usled sopstvenog interesa pojedinaca, uspostavlja podela rada, koju zatim neizbežno prati razmena. Ukratko, vidimo kako ljudsko društvo nastaje kao organizacija pomoću koje čovek može potpunije da zadovolji svoje potrebe nego kada živi sam.

Prema tome, cilj ljudskog društva je najpotpunije moguće zadovoljenje potreba čoveka. Podela rada i razmena dobara su načini kojima se to postiže.

Među potrebama čoveka, postoji jedna potreba koja igra ogromnu ulogu u istoriji čovečanstva - potreba za bezbednošću.

Kakva je ovo potreba?

Bilo da žive usamljeni ili u društvu, ljudi osećaju vrlo jaku potrebu da očuvaju svoj život i plodove svog rada. Kada bi svi ljudi imali jak osećaj pravde i ako bi se, shodno tome, svaki čovek trudio da ograniči svoje delovanje na rad i razmenu plodova svog rada, ne želeći da oduzme (na silu ili prevaru) plodove rada drugih ljudi; kad bi svi ljudi, jednom rečju, instinktivno izbegavali bilo kakvo štetno delovanje na druge osobe, izvesno je da bi bezbednost na Zemlji postojala prirodno i samim tim ne bi bilo potrebno stvaranje veštačkih institucija za proizvodnju i očuvanje bezbednosti.

Nažalost, stvari ne stoje tako. Jak osećaj za pravdu izgleda da je podaren samo malobrojnim ljudima izuzetnog karaktera. Među ljudima slabijeg karaktera, ovaj osećaj postoji samo na rudimentarnom nivou. Otuda bezbrojni kriminalni napadi na živote i imovinu pojedinaca, još od početka sveta, od vremena Kaina i Avelja.

Ovo je takođe i razlog zbog koga se stvara ustanova čiji je cilj da se svakom čoveku garantuje bezbednost - mirno posedovanje sopstvene ličnosti i imovine.

Ovu ustanovu nazivamo vlast.

Svuda, pa čak i među najmanje civilizovanim plemenima, nalazimo organizovanu vlast. Toliko je univerzalna i hitna ljudska potreba za bezbednošću koju vlast osigurava. Ljudi će pristati na ogromne žrtve pre nego što će se odreći vlasti odnosno bezbednosti.

Ljudi, međutim, ne shvataju da pri tome često pogrešno procenjuju svoje opcije.

Pretpostavimo da se čovek našao u situaciji u kojoj su on i njegova sredstva za opstanak neprekidno ugroženi. Zar njegova najhitnija preokupacija ne bi bila da nađe način da se zaštiti od opasnosti koje ga okružuju? Ovi napori nužno bi trošili veliki deo njegovog vremena, kao i većinu njegove energije i intelektualnih sposobnosti. Posledica toga je da bi on zadovoljenju drugih svojih potreba mogao da posveti samo nedovoljne napore i tek mali deo svoje pažnje.

Od ovog čoveka moglo bi biti zatraženo da preda značajan deo svog vremena i rada, odnosno imovine koju tako stiče, nekome ko bi uzeo na sebe da mu garantuje miran posed njegove ličnosti i dobara. Zar ne bi bilo u njegovom najboljem interesu da zaključi ovu pogodbu?

Pritom je takođe očigledno da je u njegovom interesu da sebi pribavi ili kupi bezbednost po najnižoj mogućoj ceni.

Konkurencija u oblasti usluga bezbednosti

Ako postoji bar jedna nepobitna istina u političkoj ekonomiji, onda je to sledeće:

Za sva dobra koja služe da se zadovolje materijalne ili nematerijalne potrebe potrošača, uvek je u najboljem interesu potrošača da proizvodnja i trgovina budu slobodni, jer je neizbežan rezultat slobode proizvodnje i trgovine uvek minimalna cena dobara.

Kao i ovo:

Interesi potrošača bilo koje robe treba uvek da imaju primat nad interesima proizvođača.

Sledeći ove principe, izvodimo ovaj rigorozni zaključak:

Proizvodnja bezbednosti bi trebalo, u interesu potrošača ovog nematerijalnog dobra, takođe da podleže zakonu slobodne konkurencije.

Odakle takođe sledi da:

Nijedna vlast ne treba da ima pravo da spreči drugu vlast da uđe u konkurenciju sa njom, ili da zahteva od potrošača bezbednosti da ovo dobro nabavlja isključivo od nje.

Ova posledica dosledne primene principa slobodne konkurencije se do dan-danas izbegava.

Šarl Dener, ekonomista koji je jako mnogo uradio na širenju primene principa slobode, kaže da „funkcije vlasti nikada neće biti u domenu privatnog delovanja“ [2].

Očigledno je da se ovde radi o izuzetku od principa slobodne konkurencije.

Ovaj izuzetak je još značajniji zbog toga što je jedinstven.

Nesumnjivo je da se mogu naći ekonomisti koji će naći brojne izuzetke od ovog principa, ali naglašavamo da ovi ljudi u stvari nisu ekonomisti. Pravi ekonomisti uglavnom se slažu da aktivnosti vlasti treba da budu ograničene isključivo na garantovanje bezbednosti svojih građana i da sloboda proizvodnje i trgovine treba da bude potpuna i apsolutna.

Ali, postavlja se pitanje, zašto bi usluge bezbednosti trebalo da budu izuzetak? Koji je to poseban razlog zbog koga proizvodnja bezbednosti ne može da se podvrgne slobodnoj konkurenciji, kao i proizvodnja svih ostalih roba i usluga? Zašto bi trebalo da bude podvrgnuta drugačijem principu i uređena po drugačijem sistemu?

U vezi ovoga ekonomska nauka ćuti, a gospodin Dener, koji je jasno primetio ovaj izuzetak, ne ispituje razloge koji do njega dovode.

Da li je bezbednost izuzetak?

Zato se pitamo - ima li osnova za ovaj izuzetak, u očima ekonomista?

Verovanje da utvrđeni prirodni zakon toleriše izuzetke vređa razum. Zakon prirode mora da važi svuda i uvek – ili da ne važi. Neverovatno je, na primer, da univerzalni zakon gravitacije, koji vlada čitavim fizičkim svetom, ikada bude suspendovan u bilo kom stepenu ili u bilo kojoj tački univerzuma. Ekonomske zakonitosti smatramo uporedivim sa prirodnim zakonima i verujemo u princip podele rada koliko i u univerzalni zakon gravitacije. Verujemo da, iako ovi principi mogu biti prekršeni, oni ne dozvoljavaju izuzetke.

Ali ako je to slučaj, onda u proizvodnji bezbednosti konkurencija treba da bude slobodna. Ukoliko to nije tako, svi ljudi će trpeti gubitak.

Ili je ovo logično i tačno ili su principi na kojima se zasniva ekonomska nauka pogrešni.

Alternative

Ovim je, za one koji imaju veru u principe ekonomske nauke, a priori pokazano da je navedeni izuzetak neopravdan i da proizvodnja bezbednosti, kao i bilo čega drugog, treba da poštuje zakon slobodne konkurencije.

Ako smo se u ovo uverili, šta još preostaje da uradimo? Treba da ispitamo kako je uopšte došlo do toga da proizvodnja bezbednosti nije podvrgnuta zakonu slobodne konkurencije, već je zasnovana na različitim principima.

Koji su to principi?

To su principi monopola i komunizma.

U čitavom svetu ne postoji ni jedna jedina ustanova industrije bezbednosti koja se ne zasniva ili na monopolu ili na komunizmu.

U vezi sa tim dodali bismo jednu napomenu.

Politička ekonomija je odbacila i monopol i komunizam u svim granama ljudske delatnosti. Nije li onda čudno i nerazumno što ih prihvata u industriji bezbednosti?

Monopol i komunizam

Ispitajmo sada kako je došlo do toga da je svaka vlast organizovana ili kao monopol ili kao komuna.

Prvo ćemo istražiti šta znače reči monopol i komunizam.

Očigledna je istina da, što su čovekove potrebe hitnije i neophodnije, on će biti spreman da podnese veće žrtve da bi ih zadovoljio. Postoje dobra koja se obilato mogu naći u prirodi i čija proizvodnja ne zahteva velike troškove radne snage, ali pošto zadovoljavaju neke hitne i neophodne ljudske potrebe, mogu u razmeni dostići cenu mnogo veću od svoje prirodne vrednosti. Uzmimo za primer so. Pretpostavimo da jedan čovek ili grupa ljudi nekako steknu ekskluzivno pravo na proizvodnju i prodaju soli. Očigledno je da bi cena soli mogla biti podignuta daleko iznad njene vrednosti, daleko iznad cene koju bi imala pod režimom slobodne konkurencije.

Tada kažemo da taj čovek ili ova grupa ljudi ima monopol na so i da je cena soli - monopolska cena.

Ali, očigledno je da potrošači neće dobrovoljno pristati da plaćaju visoku monopolsku cenu soli. Biće neophodno da ih neko primora da je plate, a da bi ih primorao, taj neko će morati da primeni silu – da spreči potrošače da so nabave iz bilo kog drugog izvora.

Svaki monopol nužno počiva na nasilju.

A šta se dešava kada monopolisti više nisu tako jaki kao potrošači koje iskorišćavaju?

U svakom slučaju monopol na kraju nestaje, bilo nasilno, bilo kao rezultat sporazuma. Šta će ga zameniti?

Kada pobunjeni i ratoborni potrošači konfiskuju proizvodnju soli od monopoliste, po svoj prilici neće proizvodnju soli da izlože slobodnoj konkurenciji, već će da koriste ovu industriju za svoj račun zajednički. Oni će odrediti direktora da upravlja radom solane i daće mu sredstva neophodna da pokrije troškove proizvodnje soli. Zatim, pošto su ih iskustva iz prošlosti učinila sumnjičavim i nepoverljivim, pošto se plaše da će direktor koristiti proizvodnju soli za sopstvenu korist i (otvoreno ili prikriveno) obnoviti stari monopol, oni će izabrati svoje predstavnike i poveriti im prikupljanje sredstava neophodnih za proizvodnju soli, nadgledanje korišćenja prikupljenih sredstava i ravnomerno raspoređivanje proizvedene soli onima koji na to imaju pravo.

Ovaj oblik organizacije proizvodnje soli poznat je pod nazivom komunizam.

Kada se ovaj način organizovanja primenjuje na jednu robu, za komunizam se kaže da je delimičan.

Kada se primenjuje na sve proizvode, komunizam je potpun.

Ali, bilo da je komunizam delimičan ili potpun, politička ekonomija ga odbacuje kao i monopol, jer je komunizam samo nastavak monopola.

Monopolizacija i kolektivizacija industrije bezbednosti

Zar ovo što je upravo rečeno o soli nije primenljivo i na bezbednost? Zar ovo nije upravo istorija svih monarhija i svih republika?

Proizvodnja bezbednosti svuda u svetu na početku je bila organizovana kao monopol, a danas svuda ima tendenciju da se organizuje komunistički.

A evo i zašto.

Među materijalnim i nematerijalnim dobrima koja su čoveku potrebna, nijedno (uz mogući izuzetak pšenice) nije neophodnije od bezbednosti i stoga ni za jedno ne može da se naplati tako visoka monopolska cena.

Niti je ijedno dobro toliko podložno monopolizaciji kao bezbednost.

Kakav je zapravo položaj ljudi kojima je potrebna bezbednost? Položaj slabijih. A kakav je položaj ljudi koji mogu da im pruže neophodnu bezbednost? Položaj jačih. Kad bi bilo drugačije, kad bi potrošači bezbednosti bili jači od proizvođača, očigledno je da im njihova pomoć ne bi bila potrebna.

Ali, ako su proizvođači bezbednosti u početku jači od potrošača, zar im neće biti sasvim lako da nametnu monopol?

Uvek, kada društvo nastaje, vidimo da najjači ljudi nasilnog karaktera prisvajaju ekskluzivnu vlast u društvu. Svuda vidimo ovu novu kastu kako prisvaja monopol na bezbednost u užim ili širim granicama, zavisno od njihovog broja i snage.

A kako je ovaj monopol, po samoj svojoj prirodi, izuzetno profitabilan, svuda vidimo kako se pripadnici kaste koja poseduje monopol na bezbednost upuštaju u krvave borbe, kako bi povećali obim monopola, broj prisilnih potrošača i prihode od monopola.

Rat je neophodna pretpostavka i neizbežna posledica uspostavljanja monopola na bezbednost.

Još jedna neizbežna posledica monopola na bezbednost je pojava drugih monopola.

Kada su uvideli kakav je položaj monopoliste bezbednosti, proizvođači drugih usluga i robe shvatili su da se ništa na svetu ne isplati više nego monopol. Zbog toga su pali u iskušenje da povećaju dobit od svoje proizvodnje koristeći isti proces. Šta im je bilo potrebno kako bi na štetu potrošača monopolizovali ono što proizvode? Bila im je potrebna sila da potrošačima ograniče izbor. Međutim, oni nisu posedovali neophodnu silu. I šta su onda radili? Kupili su silu od onih koji je imaju. Tražili su i dobili (po ugovorenoj ceni) privilegiju da se ekskluzivno bave određenom industrijom. Pošto je nadoknada za ove privilegije donosila proizvođačima bezbednosti lepe sume novca, svet je ubrzo bio prekriven monopolima. Rad i trgovina svuda su bili u okovima prisilnih monopola, a stanje masa bilo je najjadnije moguće.

Ipak, nakon dugih vekova patnje, sa postepenim širenjem ideja prosvetiteljstva, mase pritisnute monopolima počele su pobunu protiv privilegovanih, zahtevajući slobodu, odnosno ukidanje monopola.

Ovaj proces je uzimao više oblika. Šta se dogodilo u Engleskoj, na primer? Prvobitno, kasta koja je imala vlast nad zemljom i bila vojno organizovana (plemstvo), na čelu sa naslednim vođom (kraljem) i isto tako naslednim administrativnim savetom (Dom lordova), proizvoljno je određivala cenu bezbednosti nad kojom je imala monopol. Nije bilo nikakvih pregovora između proizvođača i prisilnih potrošača bezbednosti. To je bila vladavina apsolutizma. Ali kako je vreme prolazilo, potrošači postaju svesni svog broja i snage i ustaju protiv samovoljnog režima. Tako stiču pravo da pregovaraju o ceni usluge bezbednosti sa proizvođačima. Od predstavnika potrošača formiran je Donji dom, sa ovlašćenjem da pregovara o nivou poreza - ceni bezbednosti. Time su potrošači bezbednosti osvojili mogućnost da donekle poboljšaju svoj položaj. Ipak, proizvođači bezbednosti imali su direktan uticaj na imenovanje članova Donjeg doma, tako da rasprava nije bila potpuno ravnopravna, a cena bezbednosti je ostala iznad njene prirodne vrednosti.

Nešto kasnije su eksploatisani potrošači ponovo ustali protiv proizvođača i potpuno ih proterali iz njihove industrije. Odlučili su da proizvodnju bezbednosti nastave sami i za tu svrhu su izabrali izvršnog direktora i Savet da mu pomaže. Tako je monopol zamenjen komunizmom. Ovaj aranžman međutim nije dobro funkcionisao i nakon dvadeset godina ponovo je uspostavljen primitivni monopol. Ovog puta međutim monopolisti su bili dovoljno mudri da ne obnove apsolutnu vladavinu. Oni prihvataju slobodnu raspravu o porezima, ali sve vreme uporno nastoje da korumpiraju predstavnike potrošača. Dodeljuju poslanicima razne položaje u upravi bezbednosti, pa čak idu tako daleko da najuticajnije primaju u svoj nadređeni Savet. Ništa nije moglo biti perfidnije od toga. Ipak, posle izvesnog vremena potrošači bezbednosti postali su svesni ovih zloupotreba i zahtevali reformu parlamenta. Konačno su sproveli ovu dugo sprečavanu reformu i postigli značajno smanjenje cene bezbednosti.

U Francuskoj, pošto je monopol na bezbednost na sličan način kao u Engleskoj prošao kroz promene i modifikacije, upravo je srušen po drugi put [i]. Kao nekada u Engleskoj, monopol u korist jedne kaste, a zatim u ime jedne društvene klase, konačno je zamenjen komunalnom proizvodnjom. Potrošači su zajedno, kao da su akcionari, imenovali savet odgovoran za nadzor aktivnosti direktora i njegove administracije.

Iznećemo jednu jednostavnu primedbu na temu ovog novog režima.

Upravo kao što je monopol na bezbednost logično morao da dovede do univerzalnog monopola, tako i komunistička bezbednost mora logično da dovede do komunizma u svim delatnostima.

Stoga u stvarnosti imamo dve mogućnosti:

Ili je komunistička proizvodnja superiorna u odnosu na slobodnu proizvodnju - ili nije.

Ako jeste, onda mora biti superiorna za sva dobra, a ne samo za bezbednost.

Ako nije superiorna, onda je neophodan uslov napretka da komunistička proizvodnja bude zamenjena slobodnom proizvodnjom.

Naša alternativa je prema tome: potpuni (totalni) komunizam ili potpuna sloboda.

Vlast i društvo

Ali da li je uopšte zamislivo da se industrija bezbednosti organizuje na način koji nije ni monopolistički ni komunistički? Možemo li zamisliti da proizvodnja bezbednosti bude izložena slobodnoj konkurenciji?

Na ovo pitanje politički pisci odgovaraju jednoglasno: Ne.

Zašto? Odmah ćemo vam reći.

Zato što pisci, posebno zainteresovani za pitanja vlasti, ne znaju ništa o društvu. Oni društvo smatraju veštačkom tvorevinom i veruju da je svrha vlasti da ga stalno menja i rekonstruiše.

A da bi vlast mogla da menja i rekonstruiše društvo, neophodno je da raspolaže autoritetom nad svim pojedincima koji čine društvo.

Monopolistička vlast tvrdi da autoritet dobija od samog boga, koji im daje pravo da menjaju ili rekonstruišu društvo u skladu sa svojim hirovima i da pri tome raspolažu i ljudima i njihovom imovinom kako žele. S druge strane, komunistička vlast tvrdi da autoritet dobija od ljudskog razuma, koji se navodno ispoljava kroz suverene odluke većine.

Ali, da li bilo monopolske ili komunističke vlasti zaista poseduju autoritet? Da li u stvarnosti imaju autoritet kakav bi dobrovoljno prihvaćena vlast mogla imati? To je ono što moramo da istražimo.

Božansko pravo kraljeva i većine

Ako je tačno da ljudsko društvo nije prirodno sposobno da se uređuje odnosno organizuje, ako je istina da zakoni koji regulišu društvo moraju neprestano da se stvaraju i menjaju, zakonodavac bi morao imati svevremeni i svetački autoritet. Kao poslanik Proviđenja na zemlji, on bi se morao smatrati gotovo jednakim bogu. Ako bi bilo drugačije, kako bi uopšte mogao da ispuni svoju misiju? Zaista, niko ne može da interveniše u ljudskim poslovima, ne može čak ni da pokuša da reguliše odnose među ljudima, a da pritom ne povredi mnoštvo interesa. Ljudi čiji su interesi povređeni će sigurno pružati otpor - izuzev ako veruju da vlast ima mandat sa neba.

Tome služi izmišljotina o božanskom pravu kraljeva.

Ova izmišljotina je svakako izuzetno dobro smišljena. Ako se mnoštvo ljudi uspešno uveri da je bog izabrao određene ljude ili grupu ljudi da određuju zakone društva i da vladaju, niko neće ni u snu pomisliti da se buni protiv poslanika božijih i sve što vlast radi biće bespogovorno prihvaćeno. Vlast na osnovama božanskog prava je večita.

Naravno, samo pod jednim uslovom - da ljudi veruju u božansko pravo kraljeva.

Međutim, kada ljudi shvate da vođe naroda ne dobijaju stvarno inspiraciju direktno od Proviđenja, već da, kao i ostali ljudi slede obične ljudske impulse, ugled koji okružuje vlast najednom će nestati. Suverenim odlukama vlasti biće pružan otpor, kao što ljudi pružaju otpor svemu što im ne donosi očiglednu dobrobit.

Prosto su fascinantni pokušaji teoretičara božanskog prava da dokažu natčovečansku prirodu vlasti.

Poslušajmo, na primer, Žozefa de Mestra:

„Čovek ne određuje vladare. Najviše što čovek može je da posluži kao instrument za uklanjanje jednog vladara i predaju svoje Države drugom vladaru. Štaviše, nikada nije postojala porodica vladara plebejskog porekla. Ako bi se ovaj fenomen pojavio, to bi označilo novo doba na Zemlji.

... Napisano je: Ja sam onaj koji stvara vladare. Ovo nije samo verski proglas ili propovednikova metafora; ovo je cela istina, čista i jednostavna. To je zakon političkog sveta. Bog stvara kraljeve, doslovce. On priprema kraljevsku kastu, neguje ih usred oblaka koji krije njihovo poreklo. Najzad, oni se pojavljuju, ovenčani slavom i zauzimaju svoje mesto.“ [3]

Prema tome, ako je Proviđenje otelotvoreno u nekim ljudima i ako ih daruje kvazi-božanskim autoritetom, očigledno je da njihovi podanici nemaju nikakvih prava. Oni moraju bez pogovora da se pokore odlukama suverene vlasti, kao da su to odluke samog Proviđenja.

Plutarh kaže da je telo instrument duše, a duša - instrument boga. Prema školi božanskog prava, bog bira određene duše i koristi ih kao instrumente za upravljanje svetom.

Ako bi ljudi verovali u ovu teoriju, sigurno je da ništa ne bi moglo da destabilizuje vlast zasnovanu na božanskom pravu.

Nažalost, ljudi su izgubili veru.

Zašto?

Zbog toga što su počeli da postavljaju pitanja i da razmišljaju. Pitajući se i razmišljajući, otkrili su da njihovi vlastodršci njima ne vladaju ništa bolje nego što bi oni sami, obični smrtnici bez komunikacije sa Proviđenjem, mogli da vladaju.

Sloboda mišljenja je srušila fikciju božanskog prava, do tačke gde podanici poštuju monarhe i aristokratiju samo ukoliko misle da je to u njihovom sopstvenom interesu.

A da li je komunistička izmišljotina prošla išta bolje?

Prema komunističkoj teoriji, čiji je prvosveštenik Ruso, autoritet ne dolazi sa visine, već odozdo. Autoritet vlasti ne dolazi od Proviđenja, već od ljudi ujedinjenih u jednu, nedeljivu i suverenu naciju.

Evo šta kažu komunisti, zastupnici „narodnog suvereniteta“. Oni tvrde da ljudski razum ima moć da otkrije zakone i organizaciju koja najsavršenije odgovara ljudskom društvu. Ovi zakoni se u praksi otkrivaju slobodnom raspravom između proponenata sukobljenih mišljenja. Ako rezultat rasprave nije konsenzus, ako nakon rasprave još uvek postoji neslaganje, onda je ispravno ono mišljenje koje podržava većina, jer većina – to je veći broj razumnih pojedinaca. (Pojedinci se pritom naravno smatraju jednakim – ako nije tako, cela struktura propada.) Prema tome, komunisti insistiraju da odluke većine moraju postati zakon i da je manjina u obavezi da ga poštuje, čak i ako je zakon u suprotnosti sa njihovim najdublje ukorenjenim uverenjima i povređuje njihove najdragocenije interese.

To je teorija. Ali, da li je autoritet odluke većine u praksi apsolutan, kao što se pretpostavlja? Da li ga manjina uvek poštuje? Da li je to uopšte moguće?

Na primer:

Pretpostavimo da socijalizam stekne poklonike i među seoskom radničkom klasom, kao što ih je već stekao među radničkom klasom u gradovima. Socijalizam bi time postao ideologija većine u zemlji i imali bismo socijalističku većinu u zakonodavnoj skupštini kao i socijalističkog predsednika. [ii] Pretpostavimo da skupštinska većina i predsednik, kao nosioci suverene vlasti, objave svoju odluku o obavezi bogatih da plate porez u iznosu od tri milijarde (franaka), u cilju organizovanja rada siromašnih ljudi, kao što zahteva Prudon. Da li je verovatno da će manjina mirno pristati na ovu nepravednu i apsurdnu pljačku, iako je u skladu sa zakonom i ustavom?

Ne, bez sumnje ne bi se bez oklevanja suprotstavili autoritetu većine i branili svoju imovinu.

Pod komunističkim režimom, kao i pod vlašću kralja, čovek se pokorava autoritetu vlasti samo ukoliko misli da je u njegovom sopstvenom interesu da mu se pokorava.

Ovo potvrđuje da moralna osnova vlasti pod režimom monopola ili komunizma nije ni čvrsta ni široka kao što bi mogla da bude pod nenasilnom vlašću.

Režim terora

Pretpostavimo za trenutak da su zagovornici veštačke organizacije društva, bilo monopolisti ili komunisti, u pravu - da društvo nije u stanju da se prirodno organizuje i da određeni ljudi neprestano moraju da stvaraju i ukidaju zakone kojima se uređuje društvo. Pogledajmo u kakvoj će se tužnoj situaciji svet naći. Moralni autoritet vlasti, u stvarnosti, proističe iz sopstvenog interesa podanika. Pošto podanici imaju prirodnu tendenciju da se odupru bilo čemu štetnom za njihove sopstvene interese, nametnutoj vlasti je stalno potrebna fizička prinuda.

Monopolisti i komunisti potpuno shvataju ovu potrebu.

„Ako neko pokuša da ograniči autoritet izabranika Božijih, neka bude predat svetovnoj vlasti, neka dželat obavlja svoju dužnost“ kaže de Mestr.

„Ako neko ne priznaje autoritet narodnih izabranika, ako se odupire bilo kojoj odluci većine, neka bude kažnjen kao neprijatelj suverenog naroda, neka giljotina izvrši pravdu“ kažu teoretičari Rusoove škole.

Obe škole koje kao svoje polazište uzimaju neophodnost veštačke organizacije ljudskog društva nužno izvlače isti zaključak: TEROR.

Slobodno tržište bezbednosti

Dozvolite da sada formulišemo jednu hipotetičku situaciju.

Zamislimo novonastalo društvo: ljudi od kojih se ono sastoji zauzeti su radom i razmenom plodova svog rada. Prirodni instinkt otkriva im da su njihove ličnosti, zemljište na kome žive i obrađuju ga, kao i plodovi njihovog rada - njihova svojina i da niko nema pravo da njom raspolaže ili da je koristi, izuzev njih samih. Ovaj instinkt nije hipotetički, on zaista postoji kod ljudi. Ali pošto je čovek nesavršen stvor, ova svest o pravu svakog pojedinca na svoju ličnost i imovinu ne nalazi se u istoj meri kod svakog čoveka. Neki ljudi će činiti kriminalna dela nasilja ili prevare protiv ličnosti ili imovine drugih ljudi.

Zato postoji potreba za industrijom koja sprečava ili bar ograničava agresivno nasilje i prevare.

Pretpostavimo da se pojavi čovek ili grupa ljudi i kaže: „U zamenu za određenu nadoknadu, ja ću preduzeti sprečavanje ili suzbijanje krivičnih dela protiv lica i imovine. Neka mi se obrate oni koji žele da njihova lica i imovina budu zaštićeni od svih vrsta agresije.“

Šta bi potrošači uradili pre nego što zaključe pogodbu sa ovim proizvođačem bezbednosti?

Na prvom mestu, oni bi proverili da li je zaista dovoljno moćan da ih zaštiti.

Na drugom mestu, oni bi proverili da li je njegov karakter onakav kakav treba da bude da oni ne bi strahovali da će upravo on počiniti agresiju koju bi trebalo da spreči.

Na trećem mestu, oni bi proverili da li bilo koji drugi proizvođač bezbednosti, koji nudi jednake garancije, može eventualno da im ponudi svoje usluge pod povoljnijim uslovima.

Da bi proizvođač bezbednosti bio u stanju da garantuje potrošačima potpunu bezbednost njihove imovine i lica, i da u slučaju štete izvrši nadoknadu u proporciji sa pretrpljenom štetom, bilo bi neophodno sledeće:

1. Da proizvođač bezbednosti uspostavi određene kazne protiv onih koji povrede lica i oštete imovinu njegovih potrošača, kao i da njegovi potrošači prihvate da budu kažnjeni u slučaju da oni sami učine takve prekršaje;

2. Da potrošači bezbednosti dobrovoljno prihvate određene neugodnosti, čiji je cilj da se olakša otkrivanje počinioca prekršaja;

3. Da proizvođač bezbednosti redovno prikuplja određenu sumu (promenljivu u skladu sa materijalnim stanjem potrošača, konkretnim zanimanjem kojim se bave, kao i obimom, vrednošću i prirodom njihove imovine) kako bi pokrio svoje troškove proizvodnje usluga bezbednosti i dobio odgovarajuću nadoknadu za svoj trud.

Ako ovi uslovi, neophodni za obavljanje ovog posla, budu prihvatljivi za potrošače, posao će biti zaključen. U suprotnom, ili će se potrošači sami brinuti o svojoj bezbednosti ili će se obratiti drugom proizvođaču.

Ako sada pogledamo konkretnu prirodu industrije bezbednosti, izgleda da će proizvođači svoje usluge ponuditi potrošačima u okviru određene teritorije. Ako bi pokušali da pružaju policijske usluge i na mestima gde imaju svega nekoliko potrošača, proizvođači ne bi mogli da pokriju svoje troškove. Potrošači jednog proizvođača će prirodno biti grupisani oko centra njihovih bezbednosnih aktivnosti. Pa ipak, proizvođač bezbednosti ne bi mogao da zloupotrebi ovu situaciju i da nešto nametne potrošačima. U slučaju neprihvatljivog podizanja cene usluga bezbednosti, potrošači će uvek imati mogućnost da naprave posao sa nekim drugim preduzetnikom – proizvođačem bezbednosti.

Činjenica da potrošač zadržava pravo da kupi usluge bezbednosti gde god poželi donosi stalno međusobno poređenje i takmičenje proizvođača, gde svaki proizvođač bezbednosti teži da održi ili poveća broj svojih potrošača, privlačeći ih niskom cenom ili efikasnijom i potpunijom bezbednošću. [4]

Ako, s druge strane, potrošač nije slobodan da kupi bezbednost od koga god i kada god to poželi, odmah možemo da posmatramo stvaranje ogromnog nasilnog aparata vlasti ogrezlog u proizvoljnostima i lošem upravljanju. Pravda postaje spora i preskupa, policija osiona, individualne slobode se više ne poštuju, cena bezbednosti se nasilno povećava i nepravedno raspoređuje, prema političkoj moći i uticaju različitih klasa potrošača. Proizvođači bezbednosti se upuštaju u borbe za preotimanje korisnika. Jednom rečju, pojavljuju se sve zloupotrebe svojstvene monopolu ili komunizmu.

U uslovima slobodne konkurencije proizvođača bezbednosti, rat između njih potpuno gubi smisao. Zašto bi ratovali? Da zarobe potrošače? Potrošači ne bi dozvolili da budu zarobljeni. Oni bi bili oprezni i ne bi dopustili da ih štite ljudi koji beskrupulozno napadaju lica i imovinu svojih rivala. Ukoliko bi neki drski nasilnik pokušao da postane diktator, odmah bi pozvali u pomoć sve potrošače ugrožene ovom agresijom i tretirali bi ga kao što je zaslužio. Upravo kao što je rat prirodna posledica monopola, mir je prirodna posledica slobode.

U režimu slobode, prirodna organizacija industrije bezbednosti ne bi bila drugačija od drugih industrija. U manjim mestima jedan preduzetnik bi mogao da bude sasvim dovoljan. Posao bi preuzeo naslednik preduzetnika ili bi radnja mogla da bude prodata nekom drugom preduzetniku. U većim mestima bi jedno preduzeće moglo samo da angažuje dovoljno resursa da adekvatno obavlja ovaj važan i težak posao. Ako se njime dobro upravlja, bezbednosno preduzeće bi moglo dugo da posluje pružajući bezbednosne usluge korisnicima. U industriji bezbednosti, kao i u većini drugih grana proizvodnje, preduzeća za pružanje usluga bezbednosti verovatno će zameniti preduzetničke radnje.

Situacija u kojoj potrebe bezbednosti zadovoljava jedan preduzetnik bila bi donekle slična monarhiji, a situacija u kojoj usluge bezbednosti nudi preduzeće imala bi sličnosti sa republikom. Ali to bi bila monarhija bez monopola i republika bez komunizma.

U oba slučaja, autoritet proizvođača bezbednosti bi bio dobrovoljno prihvaćen i poštovan zbog svoje korisnosti. Autoritet ne bi bio nametnut terorom.

Nesumnjivo je da može biti sporova oko toga da li je ova hipotetička situacija ostvariva. Uz rizik da nas smatraju utopistima, mi tvrdimo da ovo nije sporno, da se pažljivim ispitivanjem činjenica problem vlasti može rešavati sve više i više u korist slobode, kao što se to čini za sve druge ekonomske probleme. Uvereni smo da će jednoga dana postojati društva zasnovana na slobodi vlasti, kao što su već uspostavljena na principu slobodne trgovine.

Želimo da dodamo i da će sprovođenjem ove reforme, odnosno nestajanjem prepreka slobodnom delovanju prirodnih zakona u ekonomiji, položaj svih članova društva postati najbolji mogući.

Beleške

[1] Iako su zaključci ovog teksta na prvi pogled utopijski, mi ipak smatramo da bi ga trebalo objaviti sa ciljem da se privuče pažnja ekonomista i novinara na pitanje koje je do sada bilo nedosledno tretirano i kome bi trebalo da se u naše današnje vreme pristupi sa većom preciznošću. Toliko mnogo ljudi preuveličava sposobnosti i ovlašćenja vlasti da je postalo neophodno striktno formulisati granice van kojih intervencija vlasti postaje haotična i tiranska, pre nego zaštitna i korisna. [Napomena glavnog urednika, Journal des Economistes, 1849].

[2] U svojoj vrednoj knjizi O slobodi rada, Tom III, str 253. (objavio Guillaumin)

[3] O generativnom principu političkih ustava. (predgovor)

[4] Adam Smit, čiji se izuzetan posmatrački dar proteže na sve predmete, primećuje da sprovođenje pravde značajno poboljšano u Engleskoj uspostavljanjem konkurencije između različitih sudova:

„Sudske takse izgleda da su u početku bile glavni izvor sredstava za različite sudove u Engleskoj. Svaki sud je pokušao da privuče što više posla i iz tog razloga bio spreman da sudi o mnogim tužbama koje nisu prvobitno padale pod njegovu jurisdikciju. Sud formiran za suđenje krivičnih slučajeva sudio je i građanske parnice; tužilac je formulisao optužbu tako da izgleda da je okrivljeni, koji je propustio da ispuni svoje obaveze, bio kriv za neki prestup ili prekršaj. Finansijski sud, formiran za ubiranje prihoda kralja i isključivo za sprovođenje isplate dugova kralju, sudio je i u svim drugim dugovima po ugovoru; tužitelj je tvrdio da on nije mogao da plati kralju, jer optuženi nije platio njemu. Kao posledica takvih mahinacija, u mnogim slučajevima je u potpunosti  zavisilo od strana u sporu koji će sud izabrati; svaki sud je nastojao da promptnošću i nepristrasnošću privuče što više slučajeva. Sadašnja izvrsna uređenost sudova u Engleskoj možda je prvobitno u velikoj meri formirana ovom konkurencijom, koja je davno nastala između njihovih sudija; svaki sudija je nastojao da u svom sudu obezbedi najbrže i najefektivnije rešenje koje zakon dozvoljava, za svaku vrstu nepravde.“ (Bogastvo naroda, Njujork: Savremena biblioteka, 1937; prvobitno 1776, str 679)

Napomene prevodilaca
[i] De Molinari ovo piše godinu dana nakon revolucije 1848.
[ii] Ovo je bila samo pretpostavka u vreme kada Molinari piše.

Komentar prevodioca na srpski jezik

Gistav de Molinari nam sa vremenske distance od preko 150 godina rasvetljava misteriju žilavosti socijalizma i sporosti i tegobnosti njegove tranzicije u kapitalizam. Porazna ali istovremeno prosvetljujuća istina je da se ova tranzicija uopšte ne događa. Događa se lingvistička mimikrija: komunistički pojmovi nazivaju se novim imenima ukradenim iz rečnika tržišne terminologije, čime se sakriva odsustvo bilo kakve realne promene i reforme. Pripadnici državnog aparata prinude pribegavaju ovoj mimikriji u želji da zadrže udoban parazitski položaj.

Potpuni komunizam (totalitarizam) gotovo trenutno izaziva masovne smrti od gladi. Zato se još od vremena Lenjinovog NEP-a praktikuje delimični, parcijalni komunizam pod lažnim imenom socijalizam. Višedecenijska mimikrija postigla je svoj cilj – socijalizam nam izgleda mnogo lepše i primamljivije nego komunizam. Poverovali smo da je komunizam na đubrištu istorije, ali Molinari nam otvara oči. Jer, socijalisti su komunisti. I socijal-demokrate su komunisti. I zagovornici države blagostanja su komunisti. Svet je ogrezao u parcijalnom komunizmu, kako Istok, tako sve više i Zapad.

Državno školstvo je zapravo nacionalna obrazovna komuna sa monopolom na obrazovanje, a ministar obrazovanja je direktor komune. Državno zdravstvo je nacionalna medicinska komuna sa monopolom na medicinu. Državno penziono osiguranje je nacionalna penziona komuna i na sve načine se opire razbijanju komunističkog monopola. Lista se nastavlja i na njoj su sve nacionalizovane i regulisane delatnosti: energetski komunizam, saobraćajni komunizam, zatim pravosudni komunizam, pa i bezbednosni komunizam. Lista parcijalnih komunizama duža je nego što smo mogli da zamislimo pre čitanja Molinarija.

Istovremeno, Molinari nam takođe objašnjava i suštinu tranzicije koja se stvarno odigrava – parcijalni komunizmi se takozvanom privatizacijom transformišu u tajkunske monopolizme, u merkantilističku mrežu kvaziprivatnih monopola. Savršena ironija je da se ova šema naziva kapitalizam, dakle po sredi je još jedna lingvistička prevara. Inherentne slabosti primitivnog, nasilnog monopola i komunizma pripisuju se slobodnom kapitalističkom tržištu.

Nadamo se da će ovaj Molinarijev uvid pomoći da se rastera magla koja sprečava jasno sagledavanje korena društvenih problema i pravce kojima treba ići sa tragično zakasnelim a tako hitno potrebnim reformama komunističkog društva u Srbiji.

Prevod, komentari i priprema: Andrej Stanimirović

---

Gistav de Molinari (3. mart 1819 - 28. januar 1912) bio je francuski ekonomista rođen u Belgiji. Pripada grupi liberalnih laissez-faire ekonomista. Tokom čitavog života, Molinari je branio mir, slobodnu trgovinu, slobodu govora, slobodu udruživanja - slobodu u svim njenim oblicima. On je tvorac teorije Tržišnog anarhizma.

Ovaj esej je originalno objavljen pod naslovom „O proizvodnji bezbednosti“, u časopisu Journal des Economistes (februar 1849), str. 277-90.

Tekst na engleskom jeziku se može naći na: http://mises.org/story/2088

---