U svom članku "11 teza o doslednom liberalizmu", objavljenom na Katalaksiji, Vlada Milutinović je izneo nekolicinu raznorodnih prigovora na filozofiju koju on imenuje kao "dosledni liberalizam" a čije bi oličenje trebalo da bude časopis Katalaksija.Koristeći preglednu formu njegovog izlaganja, ja ću sada prokomentarisati njegovih 11 teza istim onim redom kojim ih je on izneo.

1. teza: U njoj Milutinović iznosi prigovor da recimo Bogoljub Karić i istorijat njegove kompanije Mobtel predstavljaju izazov sa kojim liberalna filozofija kod nas treba da se suoči. Po njemu "...Pitanje je jednostavno: šta u ovom slučaju znači zalaganje da privatna svojina koja ovako nastaje ostane neokrnjena preraspodelom putem poreza?" dakle, kako sa liberalnog stanovišta opravdati privatnu svojinu koja je stečena u uslovima sprege države i privatnog biznisa, gde su neki imali privilegovan položaj.

Na ovu tezu odgovara sam Milutinović u svojoj drugoj tezi, tako da ja tu nemam šta da dodam: " Moglo bi da se kaže da je ceo gornji slučaj nastao tako što je posao sklapan između privatnog i državnog preduzeća i da je to u stvari omogućilo korupciju. Ako ne bi bilo državnih preduzeća, a to bi mogla da bude ekonomska preporuka doslednog liberalizma, onda ne bi bilo ni mogućnosti za ovakav posao, pa ni potrebe za povraćajem zajedničke imovine." Upravo tako.

2. teza: Milutinović ipak misli da ovo nije dovoljno, jer se postavlja pitanje tzv. prvobitnog prisvajanja "zajedničke imovine". Gde je opravdanje za to prisvajanje?

Odgovor glasi da se pri prvobitnom prisvajanju ne prisvaja zajednička, već ničija imovina, recimo nekultivisana šuma ili prerija. Kolektivna (zajednička) imovina ili svojina je drukčiji pojam, i ona se odnosi prevashodno na grupno vlasništvo nad nekim objektom, a to je jedna varijanta privatnog vlasništva, tako da se u tom slučaju radi zapravo o regularnoj transakciji privatnom imovinom, a ne o prvobitnom sticanju. Za društvenu svojinu u Srbiji postoji procedura tendera i aukcije gde ponuđač s najvišom cenom dobija vlasništvo, što je fer proces. Moguće je da ima zloupotreba u tom procesu, ali ima ih i usvakom drugom.

3 teza: u ovoj tezi autor se pita kako liberalizam može da opravda činjenicu da se prvobitno prisvajanje ponekad dešava putem nasilja: "...u jednu dolinu dolazi grupa ljudi, deli je najpre na jednake delove, ali kasnije najmoćniji i najspremniji na nasilje prisvaja svu imovinu sebi, dok raniji vlasnici postaju njegovi radnici ili se sele. Da li možemo da pretpostavimo da ovakva ili slična situacija nije modelirala nastajanje privatne svojine kroz vekove i da je uvek bila poništena kažnjavnjem nasilnika i oduzimanjem imovine? Da li se analogno prisvajanje nikada ne dešava danas? Mislim da je odgovor takođe odrečan."

Najpre, ako se ovakvo otimanje imovine dešava onda je to neprihvatljivo sa liberalnog stanovišta. Recimo, pljačkanje farmi belaca u Zimbabveu prethodnih godina je klasičan primer takvog nasilnog "prisvajanja". I slažem se da sa njim da ima dosta takvih primera danas u svetu, samo je nejasno zašto Milutinović ovu činjenicu uzima kao potencijalni argument protiv liberalizma. To je argument protiv kršenja individualnih prava, a liberalizam je upravo zasnovan na zabrani takvog kršenja! Pjačkati se može i nasiljem preotimati samo nešto što je već u privatnom vlasništvu, a u samom Milutinovićevom primeru dolina je prethodno podeljena na jednake delove u aktu prvobitnog prisvajanja a tek onda je je najjači opljačkao druge. Dakle, pljačka se desila pošto se prvobitno prisvajanje već odigralo. Prvobitno prisvajanje se vrši nad resursima koji nisu ni u čijem vlasništvu, tako da je logički besmisleno govoriti o njihovoj "pljački" ili "nasilnom preotimanju", jer nema kome da se "otmu".

4 teza: moram da priznam da nisam razumeo smisao ove teze, odnosno primedbe, pošto njen retorski ezoterizam prevazilazi moje moći. Navešću je u celini i ostaviti čitaocima da oni razmišljaju o njoj, a i Milutinoviću da je u svom eventualnom odgovoru iznese na način koji bi i meni bio razumljiviji. U ovom obliku ja nisam u stanju da proniknem šta je smisao sledećeg teksta, posebno njegovog drugog dela. Dakle: " Da se sad okrenemo nešto dubljim osnovama tržišne privrede. U primeru sa biznismenom prisvajanje je očigledno omogućeno korupcijom zastupnika države u mešovitom preduzeću, jer ne postoji drugi razlog zašto bi neko pristajao da strana koju on zastupa ne profitira ništa. Tu se otvara mogućnost da naš biznismen prizna da je preraspodela profita vršena na taj način, ali bi mogao da tvrdi da na taj način nije učinjeno ništa nelegalno (što zavisi od postojećih zakona), a pored toga i u svakom slučaju ništa nelegitimno u okviru tržišne privrede. Da bi se poslovalo na taj način moraju se posedovati neke socijalno primenljive i vredne osobine: snalažljivost, lako sklapanje poznanstava, veština pridobijanja drugih za vlastite ciljeve, veština postizanja dogovora, prepoznavanja načina da se zaradi novac, uklapanja u postojeću društvenu hijerarhiju itd. U našem slučaju, biznismen poseduje te osobine i one očigledno vrede na tržištu - onaj ko ih ima može zahvaljujući njima steći bogatstvo. Zašto u okviru doslednog liberalizma treba diskriminisati ove osobine? Može se reći da njihova primena nije društveno korisna, za razliku, na primer, od sposobnosti da se reše neki problemi proizvodnje ili prodaje na veoma konkurentnom tržištu, ali ovde ne bi trebalo da se postavlja pitanje društvene koristi, pošto bi to pitanje trebalo da je rešeno tako što je svaki član društva pristao na situaciju u kojoj se nalazi, a ovde svi dobrovoljno pristaju na ovu situaciju. Da bi bilo drugačije trebalo bi pretpostaviti da neko ko nije involviran u neku situaciju ima neka prava vezano za nju (u ovom slučaju prava da se pita o ispravnosti dogovora između dve strane u jednom mešovitom preduzeću) i da ima prava da određuje koje su vrste dogovora legitimne, a koje ne. Izgleda da dok postoji zajednička imovina, postoje i ljudi koji je zastupaju, a pošto su oni agenti svih, njihova sloboda je time ograničena i ne može da ih obavezuje samo ono na šta su oni sami pristali." (boldirani deo teksta je meni posebno neproziran)

5 teza: Ona glasi da standardni ekonomski argument o superiornoj efikasnosti privatne svojine ne stoji, ili ne stoji uvek. To posebno, po našem autoru, važi za tranzicione zemlje. Odnosno, ".... čak i ako je tako (da je privatna svojina efikasnija I.J), ipak je ostao možda važniji problem: ukupno bogatstvo, pa time i profit koji proizvodi celo društvo smanjio se. To je povuklo manji dohodak po glavi stanovnika, manje plate i veću nezaposlenost. Tako da imamo verovatno slučaj da su u proseku preduzeća efikasnija u odnosu na socijalističku privredu, ali da je ukupno, barem u našem slučaju, socijalistička privreda efikasnija, jer proizvodi više bogatstva."

Ova tvrđenja su činjenički pogrešna. Tranziciona recesija je fenomen svih zemalja koje su vršile ekonomsku tranziciju. Čak i u najuspešnijima od njih, prvih nekoliko godina su domaća proizvodnja i dohoci dramatično opadali, kao posledica likvidiranja državne svojine i neefikasnih preduzeća. Ali je odmah usledio rast uvoza a zatim i domaće proizvodnje. Nezaposlenost je takođe počela da opada, nekoliko godina posle inicijalnog skoka. Sa makroekonomskom stabilizacijom i smanjenjem poreza i regualcija nicale su nove privatne firme koje su donosile najveću dodatnu vrednost, a privatizovane su mogle da normalno rade. Ne postoji više nijedan ozboljan ekonomista koji bi govorio da je državna svojina efikasnija od privatne i da nije trebalo vršiti privatizaciju. Neki će tražiti određen stepen regualcije, ali niko neće reći da država može biti sposobnija od privatnika za preduzetništvo. Valjda nas je neslavno iskustvo sa socijalizmom, ali i sa sudbinom nacionalizovanih preduzeća na Zapadu, tome definitivno naučilo.

Slučajevi "savladane tranzicije" (Milutinović) itekako postoje. Nauspešnije su baltičke zemlje, pa zatim Češka i Slovačka, pa zatim Poljska, Slovenija i Mađarska. Većina ovih zemalja je prošla kroz manje ili više radikalnu šok terapiju koja je uključivala liberalizaciju cena i spoljne trgovine, privatizaciju i deregulaciju privrede. Danas su to većinom visokorazvijene zemlje. I što je zemlja bila radikalnija u reformama to su rezultati bivali bolji. Najlošije su prošle zemlje koje su odlagale reforme, poput Rusije, Ukrajine, Srbije, i dugo vremena Bugarske i Rumunije.

6 teza: Ako sam dobro shvatio, smisao ove primedbe je da interno privatizovano preduzeće, tj ono kojim "dogovorno" upravljaju njegovi zaposleni može da bude efikasno kao i klasično privatno.

Opet, ovo je pogrešna ekonomska teorija. Iskustvo je pokazalo da su od svih preduzeća koja se javljaju u istočnoj Evropi u tranziciji ubedljivo najmanje efikasna upravo ona sa insajderskim vlasnicima.

Postoji i teorijsko objašnjenje zašto je to (uvek) tako. Ovo objašnjenje je poznato i kao Pejović-Furubotnova teorema. Ona kaže da će samoupravno preduzeće ceteris paribus biti uvek neefikasnije od klasične privatne firme zato što njeni vlasnici, koji su istovremeno i zaposleni, imaju konflikt interesa. Oni mogu da biraju da li će da alociraju stečeni kapital (profit) u novu proizvodnju ili da podele kroz plate. Pošto se dividende ili prinosi na kapital dele jednom godišnje, a plate svakog meseca, za očekivati je da će u slučaju većine radnika koji po pravilu imaju visoku stopu vremenske preferencije (više vole da troše nego da štede) usmeriti akumulaciju ka zaradama a ne ka investicijama. I to naravno potkopava konkurentnsku sposobnost samoupravne firme. Furubotn i Pejovoć u pokazali ovo kako na primeru tzv. kodeterminacije u Nemačkoj, tako i na primeru samoupravnog preduzeća u bivšoj Jugoslaviji. Da je drugčije, nicalo bi više samoupravnih firmi u kapitalizmu.

S druge strani čak i ekonomisti Svetske banke, koji inače nisu poznati sa svog preteranog ekonomskog liberalizma, otvoreno priznaju da su od svih preduzeća u Istočnoj Evropi najefikasnije multinacionalne korporacije a ubedljivo najneefikasnija interno privatizovana preduzeća.

7 teza: nisam sasvim siguran ni oko smisla ove teze, ali mi se čini da je suština u sledećem: po Milutinoviću nije jasno da privatna svojina i ekonomske slobode vode nužno privrednom napretku, već je napredak posledica političke moći određenih zemalja koje je koriste da preotmu resurse od drugih. Osim toga, on pominje nekakve "podatke" vezane za ekonomiju kojima "barata Noam Čomski" kao razlog da se sumnja u ekonomski liberalizam. Dotični Čomski je lingvista, a mimo toga potpuni i beznadežni ekonomski diletant, bez ikakvih radova o ekonomiji, niti ikakvog znanja o istoj, ništa većeg nego što ga imaju njegovi komunistički i staljinistički sličnomišljenici poput Žižeka, Burdijea ili Edvarda Saida. Stoga pozivanje na njega nije baš od neke vrednosti u raspravama iz ekonomije.

Odgovor na pitanje da li moć uvećava bogatstvo glasi da se bogatstvo nikada ne može ni stvoriti ni održati pljačkom. U osnovi privrednog rasta je konkurentska sposobnost privrede. Bogatstvo se stvara a ne otima. Nije jasno kako bi politička moć neke zemlje nju mogla učiniti bogatom i prosperitetnom bez ekonomski liberalnih institucija. Čak i zemlje sa nekim strateškim sirovinama ne mogu dugoročno da održe visok standard života bez snažnog kapitalizma. A te zemlje su vrlo malobrojne.

8 teza: Milutinović polemiše sa mojom teorijom iznesenom u jednom ranijem članku, da sve dobro u vezi komunizma potiče usled toga što on nije primenjen dosledno, jer da jeste, dao bi još gore rezultate. Milutinović misli da bar u načelu isto važi i za "dosledni" liberalizam, iako baš nije u stanju da navede neki empirijski primer za to (Čomski jeste, kako on kaže, al ne znam koja je svrha stalnog pozivanja na ovoga pošto je on u ovoj stvari potpuno irelevantan autor). Jedini Milutinovićev "dokaz" je navodna analogija u samoopravdavanju komunizma i liberalizma, pošto "Oba imaju ovu doslednu logičku formu: marksizam bi dosledno ukinuo privatnu svojinu, a dosledni liberalizam zajedničku imovinu. Oba imaju kapacitet da teškoće koje bi se mogle pojaviti na putu ka čistom ekonomskom sistemu pravdaju kvalitativnim pomakom koji će se u budućnosti dogoditi kada sistem postane jednoobrazan, a predrasude, koje stoje na putu njegovom funkcionisanju, nestanu. Jednom rečju, oba previše težine opravdanja vlastitih teza stavljaju na budućnost koja bi trebala da izgleda u ponečemu radikalno drugačije od dosadašnje istorije." Ovo je što reče Adorno "čorbine čorbe čorba", već dosta slušani "dokaz iz eshatologije", koji je kod nas popularizovao Đorđe Vukadinović u jednom tekstu od pre nekoliko godina, preuzevši ga prethodno od Pjera Burdijea, a sada Milutinović ponovo reciklira. Ali, od kakve je vrednosti sama ta analogija? Ja mogu reći da između zdravlja i bolesti važi analogija jer oba teže da budu neka čista i apsolutna stanja. Da li to znači da ćemo zdravlje tretirati samo kao sumnjivi analogon bolesti zato što je "čisto" stanje, a ne kao jednu dobru i poželjnu stvar, za razliku od bolesti koja je loša? Ne, potpuno zdravlje ćemo smatrati boljim od delimičnog zdravlja, kao i manju bolest boljom od smrtne bolesti (grip od raka recimo).

Dalje, navodna eshatološka analogija je promašena i iz drugog razloga: komunisti su govorili da će nastati med i mleko kad se ukine privatna svojina i država preuzme sve u svoje ruke. To je i urađeno i došlo je do kolapsa, gladi, čak ljudožderstva i tako dalje. Dakle, komunističko proročanstvo se pokazalo lažnim i država je morala da ustukne i vrati neke elemente tržišta da bi se preživelo. U slučaju navodne eshatologije u liberalnoj tranzicji, žao mi je, ali tu je bilo reči o istinitoj prognozi ili proročanstvu. Kada je Mart Lar rekao 1990 godine – ukinimo carine i smanjimo poreze, vratimo potpuno slobodno tržište i potećiće med i mleko on je bio u pravu!!! Posle godinu ili dve zaista je došlo do dramatičnog poboljšanja u najvećem broju tranzicionih zemalja. Što je uvođenje liberalizma bilo radikalnije i brže to je tranzicioni šok bio manji. Estonija, Litvanija, Poljska, Češka i Mađarska su najbrže napredovale od svih tranzicionih privreda. Još bolje, liberalni reformatori nisu pogodili iz malog mozga da će posle nekoliko godina tranzicione doline suza svanuti zora blagostanja – oni su to znali učeći iz iskustva drugih koji su već išli tim putem. Oni su videli da su najbogatije na svetu one zemlje koje su najliberalnije, i štaviše da su mnoge od njih izvršile slične radikalne reforme u prošlosti, i da je to imalo blagotvorne posledice. Oni nisu isprobavali ništo novo ni neviđeno, te stoga nisu ni propovedali neku eshatologiju, već primenjivali oprobane recepte sa predvidivim rezultatima. Problem je bio da li će se te vlade održati politički zbog kratkoročnih troškova korisnih a nepopularnih liberalnih reformi, a ne da li će te reforme, ako se sprovedu, dati dobre rezutlate. Za razliku od toga komunisti su samo tvrdili da će njihov sistem doneti blagostanje, ali nisu imali nikakve razloge da u to veruju osim slepe religijske vere u Marksova lažna proročanstva. Naprotiv, još 20-ih godina prošlog veka Mizes je dosta jednostanvo dokazao da dosledni socijalizam nužno vodi u glad i opštu destrukciju jer uništava mogućnost ekonomske kalkulacije putem cena, a i sami su se uskroo u to uverili sa ekpserimentom ratnog komunizma u Rusiji. Dakle, razlika između liberalno-tranzicione eshatologije i marksiszma je u tome što u prvom slučaju imamo posla sa verovanjem u oprobane i dokazane činjenice a u drugom u lažne i nedokazane teorije. Stoga, ova Burdije-Vukadinović-Milutinovićeva analogija i nije nešto zbog čega bi "dosledni" liberal trebao da mnogo brine! Ta analogija je jedna zgodna i duhovita dosetka, ali bez ikakve kognitivne vrednosti.

9 teza: Milutinović proteže "analogiju" između liberalizma i komunizma na njihov zajednički prezir prema filozofiji. Kao što je za Marksa filozofija bila sluškinja vldadajućih klasa, tako je, kaže Milutinović, i za mnoge liberale cela filozofija bila sluškinja političkog totalitarizma. Dodaje Milutinović, kao dokaz valjda, da su za Popera Hegel i Platon bili utemeljivači totalitarizma.

Najpre, Poper nije liberal, najmanje dosledan u smislu u kome Milutinović koristi taj izraz u svom tekstu, već pre socijaldemokrata. Drugo, čak i da jeste liberal, ne vidim kako napad na Platona ili Hegela može značiti napad na celu filozofiju? U istoj knjizi, Poper hvali kao "prijatelje otvorenog društva" mnoge filozofe, poput Demokrita, Sokrata, ili u moderno doba Kanta, Šopenhauera ili Rasela. Milutinović hoće reći da Sokrat i Kant nisu filozofi? Izgleda da Milutinović hoće da kao "filozofe" prizna samo one koji su napadali slobodu pojedinca, a da iz tog počasnog domena isključi sve ostale.

No, čak i ako se manemo prigovora na Poperov "liberalizam" i pogledamo ljude koji bi se više uklapali u Milutinovićevu rubriku "doslednih" liberala, recimo Mizes, Hajek, Fridman ili Rotbard danas – svi oni imaju inspiraciju u fiolozofskim koncepcijama evropskog ili češće anglosaksonskog i škotskog prosvetiteljstva. Američka revolucija je oličenje doslednog liberalizma. Ona je inspirisana teorijama prirodnog prava i Lokovog koncepta mininalne države i kontrole vlasti. Dosledni liberali su filozofi Lok, Hjum, Konstan, Nozik i mnogi drugi, a i neki koji se ne smatraju filozofima u užem smislu to svakako jesu, recimo Adam Smit koji je pisao traktate iz moralne filozofije i sebe smatrao prevashodno filozofom, ili Edmund Berk, ili Fridrih Hajek, ili Aleksis de Tokvil. Šta je bio Ciceron sa idejom da mora postojati opšti skup pravila iznad svakog zakonodavstva, nego liberal (filozof valjda jeste u Milutinovićevoj katalogizaciji, a taj Ciceron je uz Loka najviše uticao na američke Očeve utemeljivače)? Šta je Periklova Nadgrobna beseda nego jedan od najjačih manfesta liberalizma ikad napisanih? Ili Kantova teorija države i prava? Ima li jačeg modernog uobličenja liberalnih ideja od nje?

Tvrditi da napad na Platona, Marksa i Hegela kao antiliberale znači otpisivanje cele filozofske tradicije kao antiliberalne može da znači samo potpuno ignorisanje kako liberalizma, tako i same filozofske tradicije.

10 teza: Ovde Milutinović opisuje navodnu relativističku konsekvencu liberalizma. A on je po našem autoru u tome što kada liberalizam prizna da ljudi žive u zajednici onda on mora zagovarati dijalog, raspravu, usaglašavanje a ako je tako, onda se ljudi mogu složiti da sloboda nije najviša vrednost, čime se "krnji doslednost liberalizma". Ali, ovo je opet vrlo elementarna greška: dosledni liberalizam, upravo u smislu u kome na njemu insistira Milutinović, NIKADA ne može pristati da se javnim dijalogom, raspravom sa drugima i tako dalje, relativizuje ideja slobode kao najvažnija. Sloboda je intrinsična vrednost za dosledni liberalizam, to je valjda jasno (bez obzira da li to neko smatra dobrim ili ne). Relativizaciji slobode su skloni upravo ne-dosledni liberali, oni koji su princip slobode spremni da kompromituju demokratskom procedurom, saglasnošću, voljom većine i tako dalje.

Dakle, primedba za relativizam je vrlo umesna, samo je sa "doslednih liberala" treba preadresirati na "nedosledne", tj na one koji prave kompromis sa socijalističkim i doktrinarno-demokratskim shvatanjima.

11 teza: Ovaj svojevrsni zaključak pokazuje koliko je Milutinovićev pojam filozofije siromašan i elementaran. On opet brine da preterano insistiranje na slobodi pojedinca neće ugroziti "filozofiju", kao da teorija slobode pojedinca nije filozofska stvar par excelence. No, možda će ugroziti "akcije" filozofa koji ne veruju u slobodu a žele da monopolišu "filozofiju" (možda ih je većina, priznajem) ali to ne treba da bude briga jednog nepristrasnog filozofskog komentatora poput Milutinovića. S druge strane, ne vidim kako će dosledni liberalizam bitno uticati, da ne govorimo o ukidanju, debata u teoriji značenja, logici, filozofiji svesti, estetici, čak i etici, jer liberalizam ne zagovara nikakvu zasebnu etiku, on samo kaže da pojedinac sam mora birati svoju etičku doktrinu, a ne kolektiv umesto njega. Kad je reč o političkoj filozofiji, ako prihvatimo liberalizam rešili smo njen glavni problem te time možda i ukinuli dalju potrebu za filozofiranjem u ovom domenu. Ali, to isto važi za bilo koju drugu doslednu političku doktrinu koja ima neka fiskna načela i opšte pretenzije, uključujući i socijaldemokratiju. Ako prihvatimo socijaldemokratska načela ukinuli smo dalju potrebu za političkom filozofijom. Da li to znači da je svako iznošenje nekog gledišta koje pretenduje da reši neki problem u filozofiji opasno, jer ugrožava postojanje same discipline?

Zašto, uprkos tome, Milutinović stalno kontrastira liberalizam sa "filozofijom" i šta on pod "filozofijom" uopšte podrazumeva, za mene je ostalo potpuna misterija.

Pošaljite svoj komentar

Pošaljite komentar
Molimo držite se teme koja je relevantna za ovaj članak. Molimo da se uzdržavate od ličnih verbalnih napada. Molimo ne koristite komentare za ličnu promociju ili promociju Vašeg web-sajta. Neadekvatni komentari biće uklonjeni.
Vaše ime:
Komentar:
Sigurnosni kod:*