Postsocijalistički nacionalizam radi za stvar slobode
Nacionalizam je kroz čitav XX vek u svakom pristojnom društvu bio
doživljavan kao zli dečak, i pripisivan je po pravilu političkim i
ideološkim protivnicima. Liberali su naglašavali kolektivistički
karakter nacionalizma i njegovu genuinu vezu sa socijalizmom, koja se
ogledala kako u zajedničkom pristupu ekonomskim problemima, tako i u
zajedničkom preziru prema političkoj demokratiji. Omiljeni primer u
ovom kontekstu je bila Hitlerova nacional-socijalistička partija, ili
Musolinijev fašizam. Socijalisti su sa druge strani ukazivali da je
nacionalizam konzervativna i reakcionarna ideologija koja zagovara
očuvanje postojećeg sveta i negira klasnu i socijalnu dimenziju
čovekovog života, pa je bliža njegovim kontrahentima, liberalizmu i
konzervativizmu. Na trećoj strani su konzervativci koji su, i to ne bez
opravdanih razloga, ukazivali da je nacionalizam zapravo nuz-proizvod
moderne masovne države, i da on spada u istu rubriku sa socijalizmom i
racionalističkim liberalizmom u njihovom odbacivanju običaja, spontanog
poretka i prirodnog razvoja društva i institucija, pokušavajući da
oktroiše nad čitavu zajednicu nekakve apriorne intelektualističke
sheme.
Ipak, u kontekstu nacionalne države kao osnovnog političkog i
socijalnog okvira, i osnovne pozornice za borbu ideja u XX veku,
nacionalizam je najčešće bio saveznik socijalizma. Nacionalistička
težnja ka ekonomskom i trgovinskom zatvaranju i forsiranju domaće
privrede prirodno se nakalemila na inherentnu težnju levičarskog
intervencionizma da «zauzda», odnosno ograniči slobodno tržište i učini
efektivnijim instrumente centralističkog planiranja i državne kontrole.
Recimo, spoljnotrgovinski protekcionizam je vrlo dugo bio povlašćeno
mesto susreta socijalizma i nacionalizma; socijalisti su hteli više
razumne i planske kontrole stihijskog tržišta, ekonomski nacionalisti
povoljan trgovinski bilans, i favorizovanje domaće proizvodnje. I razne
druge fiksacije nacionalista, poput snažne odbrane, «podsticanja»
obrazovanja, državnog penzionog i zdravstvenog osiguranja (začetnik
Bizmark) mogle su se ostvariti samo socijalističkom ekonomskom
politikom – povećanim intervencionizmom i aktivizmom države. Argument
za «nacionalni prestiž» bilo koje vrste kroz veći deo XX veka bio je
zapravo argument za povećanje državne potrošnje. Moglo bi se reći da su
u proseku nacionalisti ostvarivali svoje političke i ideološke ciljeve
korišćenjem socijalističkih metoda u ekonomiji.
Sve je to počelo da se brzo menja poslednjih decenija XX veka sa
napredovanjem procesa ekonomske globalizacije. Svetska tržišta kapitala
i rada postajala su sve otvorenija i fleksibilnija, barijere poslovanju
sve manje, vrlo često kao posledica racionalnog uviđanja nacionalista
da levičarski pristup ekonomiji nanosi dugoročnu štetu njihovoj naciji,
i da tako neće osigurati prestiž, već samo cementirati siromaštvo i
stagnaciju. Slučajni prodori u ekonomskim reformama nekih zemalja, koje
su onda imitirali susedi, korak po korak su potkopavali konsenzus o
državi blagostanja kako na Zapadu, tako i drugde. Kada je recimo
general Pinoče došao na vlast u Čileu svrgavanjem komunista 1973, on je
kao i svaki prosečan vojnik, sa jakim patriotskim i nacionalnim
osećanjima, hteo najbolje za svoju zemlju: verovao je u dirigovanu
ekonomiju i planiranje, ne zato što je bio socijalista, već zato što
nije znao ni za šta bolje. Sticajem okolnosti, grupa kompetentnih
ekonomista školovanih u Americi uspela je da ga ubedi da je mnogo bolje
sprovesti protržišne reforme nego zadržati socijalizam, i da će na taj
način Čile mnogo više ekonomski napredovati. U kampanju se uključuju i
američki nobelovci Fridman i Bjukenen, i General imenuje Serhija de
Kastra za premijera i narednih godina sprovodi jednu od najradikalnijih
liberalnih ekonomskih reformi koje rezultiraju fantastičnim privrednim
rastom, a neka od njihovih najuspešnijih rešenja, poput privatnog
penzionog sistema, služe čak i liberalima na Zapadu kao argument u
političkoj borbi.
U Aziji se dešava skoro identična stvar: cinični nacionalistički
režimi se odriču iz pragmatskih razloga socijalizma i planiranja i
okreću tržišnim reformama: Tajvan, Južna Koreja, Singapur, Indonezija,
čak i kineski komunisti, svi oni dramatično liberalizuju svoja tržišta,
smanjujući barijere za ulazak stranog kapitala i poreze, i sve više se
oslanjajući na tržište kao instrument nacionalnog prestiža. Rezultat se
graniči sa naučnom fantastikom, posebno kad azijske tigrove uporedimo
sa zemljama koje su ostale verne socijalizmu, poput afričkih. Zambija
je recimo 1964. imala dva puta viši per capita dohodak od Južne Koreje,
da bi krajem 90-ih godina Koreja stigla do dohotka koji je 27 (!!!)
puta viši od zambijskog! Iako dalekoistočni vladari nisu pribegli
tržištu iz doktrinarnih, nego praktičnih razloga, rezultat je bio isti:
fenomenalan i skoro nezabeležen privredni napredak.
Kada ovome dodamo i Regan-Tačer revoluciju na Zapadu, i posledice
koje je ona imala po rastakanje tradicionalnog
nacionalističko-socijalističkog konsenzusa o jakoj državi, postaje sve
jasniji zaključak da je projekat ostvarivanja socijalističkog društva i
ekonomije u okvirima nacionalne države propao. Od povlašćenog mezimčeta
i saveznika, nacionalizam se polako preobratio u možda najvećeg
neprijatelja ili čak grobara socijalizma, u svim njegovim vidovima; od
istočno-evropskog, gde su antiruski nacionalistički resantimani bili
vrlo važan sastojak rušenja komunizma, preko Zapada u užem smislu, do
trećeg sveta gde su cinični nacionalistički autokrati shvatili da od
socijalizma nema vajde, i da moraju osloboditi tržište ako hoće da
izvuku zemlju iz siromaštva, pa čak i najogoljenije gladi. Po strani od
ovog procesa ostala je samo Afrika u kojoj i dalje dominiraju
marksističke i pseudo-marksističke diktature, spojene sa centralnim
ekonomskim planiranjem. Rezultat – stagnacija na nivou gladi i umiranja
od side, prošarana građanskim ratovima i plemenskim pokoljima
neopisivih razmera. Afrika ostaje zapravo crna rupa planete, mimo
procesa globalizacije.
Suočeni sa porazom socijalističkog projekta u okvirima nacionalnih
država, levičari su se polako počeli okretati nadnacionalnim
institucijama kao novoj igrački za popravljanje čovečanstva i
«humanizovanje» kapitalizma. Shvatili su da više ništa ne mogu da urade
koristeći instrumente državnog intervencionizma na nacionalnom nivou,
jer povećana mobilnost kapitala i radne snage dramatično smanjuju
manevarski prostor za širenje državnih intervencija: ako počnete da
dižete poreze, povećavate regulaciju ili bilo šta slično, kapital će
odmah da se preseli negde drugde, gde su bolji uslovi, a i
najkvalitetniji ljudi će težiti da vam emigriraju. Širenje svetske
podele rada i slobodne trgovine doveli su do mnogo snažnije i
obuhvatnije konkurencije među zemljama, tako da oni koji žele da
privuku strani i zadrže domaći kapital moraju da se potrude da obezbede
povoljno poslovno okruženje, a u tom pogledu vrlo visoko figuriraju
niski porezi, mala regulacija i jeftina država. A sve su to nezamislivi
bauci za levičare. To razara «tekovine države blagostanja», koje su
smisao njihovog života.
Međutim, levičari su, za razliku od starinskih nacional-romantičara
i protekcionista (raznih «zelenosalataša»), brzo shvatili da se
dugoročno ništa ne može učiniti parcijalnim zatvaranjem nacionalnog
tržišta. Umesto toga, oni su došli na genijalnu ideju da međunarodnu
konkurenciju spreče tako što će da instaliraju neku svetsku vladu koja
će da propiše standarde regulacije, visinu poreza, carinske stope i sve
drugo celom svetu, (ali, razume se, na nivou preregulisanih zapadnih
država blagostanja) i tako u potpunosti dokinu pogubnu konkurenciju,
outsourcing, socijalni damping i slične užase neoliberalne
globalizacije. Biće jedna cipela za sve veličine, i onaj ko proba
recimo da smanji poreze ispod onog što mu naredi svetska vlada biće
zakonski kažnjen. Uraditi isto ono što su radili kroz ceo XX vek, ali
ovaj put sa globalnog nivoa! I što je posebno zgodno sa ovom idejom,
niko neće moći da ih optuži da greše, jer neće moći da napravi
poređenje sa nečim drugim. Ako se socijalizam uvede u jednoj ili
nekoliko zemalja, a u drugima ne, svi će da vide da to ne radi i da je
bolje u kapitalizmu. Ali ako socijalnu državu nametnemo celom svetu
odjednom, niko to neće moći da uporedi ni sa čim drugim. Greške
intervencionizma ćemo onda komotno moći da pripisujemo tržištu, i
štaviše, da ih koristimo kao argument za uvođenje novih i novih
intervencija.
Zaista, ovo je sjajno smišljen i široko reklamiran plan. Možete ga
sresti u propovedima socijaldemokratskih političara o potrebi
«regulisanja globalizacije», papskim i biskupskim poslanicama koje
prosto vrve od sličnih poziva, ali i u visokoumnim mudrovanjima
levičarskih filozofa, poput Helda ili Habermasa o «protivrečnostima
fenomena globalizacije». I naravno, njihov makijavelistički genije opet
zna da se ne treba iscrpljivati u borbi protiv opšteprihvaćenih načela
i osećanja već ih iskoristiti za sebe. Tako oni nisu protiv
globalizacije, već su zapravo najdosledniji globalizatori, koji hoće da
globalizuju ne samo zapadni kapital, nego i standarde zaštite rada i
okoline, kao i blagodeti socijalne zaštite. Smokvin list je, dakle,
«humanizovanje» tržišta i racionalno upravljanje procesom
globalizacije. A suština – spašavanje što se spasti može od socijalizma
i bankrotiranog koncepta države blagostanja, a kroz prisilno ukidanje,
ili bar ograničavanje, konkurencije na međunarodnim tržištima.
Zašto je ovo tako loše, i na koji način nanosi štetu celom svetu?
Pogledajmo neke jednostavne primere. Ako recimo srpski elektroinženjer
može da uradi isti posao za englesku firmu triput jeftinije od
engleskog, engleska firma će angažovati srpskog inženjera, a ne
engleskog, zato što želi da zaradi više a ne manje. Ako hrvatskim
radnicima ne treba pola mesta u upravnom odboru firme, već samo dobre
zarade, i ako ih je baš briga što mogu da budu otpušteni bez
objašnjenja i otpremnine, onda će nemačka firma da zaposli hrvatske a
ne nemačke radnike. A šta hoće popravljači kapitalizma: da neko
nadnacionalno telo (EU, OUN, ...) zabrani engleskoj firmi da angažuje
srpskog elektroinženjera ili nemačkoj da uposli jeftinije hrvatske
radnike, tako što će srpskoj i hrvatskoj državi narediti da zakonski
uvedu jednako skupu i destimulativnu regulativu kao u Engleskoj ili
Nemačkoj. Ako Šveđani mogu da piju vodu iz reka, onda i Bugari ima
majci da piju vodu iz reka, pa makar cela privreda stala, jer ništa
neće raditi pod tako postavljenim ekološkim standardima. Ako u Nemačkoj
maltene nikog ne smeš da zaposliš, jer ako se ispostavi da radi loše,
nikad nećeš moći da ga otpustiš zbog radnog zakonodavstva, onda i
Poljaci ima da uvedu isto takvo zakonodavstvo, jer tržište je
jedinstveno, pa moraju biti i «socijalni standardi». A ko se buni,
njemu ćemo (osim pretnji) reći da je to dobro za njega, jer doprinosi
jedinstvu zajedničkog tržišta. To je evropska varijanta priče o
racionalnom upravljanju globalizacijom i uravnoteženju tržišta.
Sve ovo, međutim, jako podseća na onu priču o liscu koji je oprljio
svoj rep pa onda ubeđuje druge lisce da i oni odseku svoje repove, jer
je to zapravo sjajna stvar za njih. Isto tako nas iz Evrope ubeđuju da
ih sledimo u suludoj ekonomskoj filozofiji. Samo što ovaj naš lisac ne
predlaže ništa, nego preti i hoće silom da ostalima odseče repove
(konkurentske prednosti). Jedan od vodećih lisaca u evropskoj politici,
Romano Prodi ovako je obrazložio potrebu da se u EU izvrši
«harmonizacija» poreskih stopa: «Ako Estonija ukine sve poreze, tamo će
otići sav kapital». Zaključak je jasan: ako su u Estoniji porezi mnogo
niži nego u Italiji ili Nemačkoj, onda ne treba Nemačka i Italija da
snize svoje, već Estonija da podigne svoje. Vrlo prosto! Prenesete
Prodiju i njegovim drugarima u Evropskoj komisiji nadležnost da
određuju poreze širom EU, i začas posla dobijete humanizovani
kapitalizam i racionalno upravljanje procesom globalizacije. Drugim
rečima, nemačke poreze u celoj Evropi, ili (što da ne) svetu. Srećni –
birokrati, sindikati i političari na Zapadu. Žrtve – siromašni na
Istoku, ali na dugi rok i većina ljudi na Zapadu.
Ovo je kontekst u kome nacionalizam počinje da igra pozitivnu
ulogu. On postaje jedna od najjačih kočnica ovoj neobuzdanoj ambiciji
levičarskih planera i birokrata da instaliraju neku varijantu svetske
vlade, i ostvare svoju utopiju sveobuhvatno kontrolisanog i regulisanog
sveta. Nacionalizam širi otpor prema neizabranoj i bezličnoj
birokratiji u Briselu ili Njujorku, koja je korumpirana, sebična i
postavljena samo da kinji narod i ruši suverenitet država. Ogromna
korupcija i milionske pronevere u OUN i Evropskoj komisiji samo
potpomažu i potpiruju ovo nepoverenje prema ideji političke
globalizacije. Vlade istočnoevropskih zemalja Brisel sve više
doživljavaju kao novu Moskvu; pola veka im je iz Moskve javljano šta je
njihovo mišljenje i šta treba da rade, kakve kuće i fabrike da grade,
koje privredne grane da razvijaju i kakvu spoljnu politiku da vode. Sa
ulaskom u EU malo toga se menja: daju im 70 000 strana zakona i
regulativa da prevedu i uvrste u svoja zakonodavstva, prete ako nisu
poslušni u spoljnoj politici (primer Širakovih packi neposlušnima za
vreme rata u Iraku), teraju da na isti način na koji su 50 godina
kopirali ruski komunizam sada kopiraju francusko-nemačku državu
blagostanja. Ljudi prepoznaju ovu aroganciju i pružaju otpor.
Nacionalizam XXI-og veka će biti korisna i progresivna pojava, ali
ne zato što je nacionalizam sam po sebi dobar, već zato što su
mogućnosti njegovog destruktivnog ispoljavanja principijelno iscrpene.
Nacionalizam kao takav nije ni politički ni ekonomski program, već
izraz osećanja i tipova lojalnosti neke grupe ljudi, koja ne moraju
biti racionalna. On se u tom smislu može «nakalemiti» na različite
socijalne filozofije, jer se nacionalni sentimenti mogu iživeti i kroz
ideju nacionalne nezavisnosti od briselskih zavojevača, kao i kroz
ideju zatvaranja tržišta. Velika strateška prednost liberalne
globalizacije nad svetskom vladom, centralizacijom i drugim očajničkim
antiglobalističkim protezama za stari socijalizam, jeste što ona
dozvoljava ispoljavanje ovih nacionalističkih sentimenata, osećanja
samobitnosti i važnosti, a da istovremeno ne sprečava i ne dekuražira
kooperaciju među pojedincima preko nacionalnih granica. Naprotiv, kroz
slobodna svetska tržišta maksimalno podstiče tu kooperaciju. Srbi i
Hrvati trguju, putuju i komuniciraju kao Srbi i Hrvati ali ih niko ne
sateruje u zajednički politički tor, i ne tera ih da se vole i «dele
zajedničke vrednosti». I tako širom sveta.
Nacionalizmi diljem globusa, a poglavito van Zapada u užem smislu
reči, tako postaju paradokskalni saveznici liberalne globalizacije
(kako ovo bogohulno zvuči ljubiteljima Če Gevare, ali ništa manje i
mnogim salonskim liberalima sa Zapada!). Antikolonijalizam i
antizapadnjaštvo velikih delova trećeg sveta više nemaju socijalističku
boju, zato što je sam socijalizam u raznim bojama i dezenima svuda
propao, i u njega veruju još samo «humanisti» na Zapadu. Treba se samo
setiti unezvrenog predsednika Klintona na pregovorima u Sijetlu kada su
ga predstavnici azijskih i latinoameričkih zemalja horski napali zbog
protekcionizma i antidampinških mera, a on verovao da će biti dovoljno
da izdeklamuje «liberalne» pričice o humanizovanju globalizacije i
pomoći siromašnima, pa da ih umiri. Na to mu je, međutim, ledeno
uzvraćeno da nije potrebna nikakva pomoć njegove vlade, već slobodna
trgovina i dozvoljavanje outsourcinga. Ili možda još bolje – setiti se
najupečatljivije demonstracije ove do skora nemoguće inverzije uloga
Zapada i Trećeg sveta iz 1997, kada je Hong-Kong vraćen Kini. Namesnik
za Hong Kong koga su vlasti iz Pekinga poslale da preuzme dužnost od
tadašnjeg britanskog guvernera, Krisa Patena, izjavio je tom prilikom
potpuno nediplomatski, a propos Patenovih namera da u Hong Kong
(ekonomski najslobodniju zemlju na svetu) uvede državni penzioni
sistem: «Uvaženi gospodin guverner može svoje skupe evrosocijalističke
ideje da sprovodi kući, o svom trošku». Funkcioner komunističke Kine
ismeva levičarske iluzije zapadnog «liberalno-demokratskog» političara!
Kako je samo istorija puna ciničnih iznenađenja i preokreta!
U Evropi se ovaj novi i zdravi nacionalizam najviše ispoljava kroz
tzv. evroskepticizam, nepoverenje u «evropske integracije», odnosno
ekonomsku i političku centralizaciju vlasti u rukama neizabranih
birokrata u Briselu. Ikone ovog intelektualnog pokreta su Margaret
Tačer i Vaclav Klaus, šampioni liberalizma i slobodnog tržišta, ali
istovremno osobe duboko odane tradicionalnon evropskom kulturnom i
političkom diverzitetu i radikalno nepoverljive prema stvaranju
evropske superdržave. Taj novi, otmeni, evroskeptički nacionalizam je
najjači u Britaniji, gde je preko 70% stanovništva za potpuni izlazak
zemlje iz EU, ali se može primetiti i u Irskoj, Skandinaviji, ili nekim
istočnoevropskim zemljama. Taj nacionalizam ne teži ekonomskoj
samodovoljnosti, već naprotiv integraciji, ali odbija političko
tutorstvo briselske birokratije. Zato ga i evro-federalisti stalno
napadaju kao nazadni i konzervativni.
Interesantno je primetiti da iako prožeta snažnim nacionalističkim
duhom u proteklih 15 godina, Srbija ne pokazuje nikakve znake ovog
novog i otrežnjujućeg nacionalizma. Naprotiv, primitivno-populistička
euforija 90-ih zamenjena je ništa manje primitivnom euforijom evropskih
integracija i «propagande sreće» koju nam složno sa malih ekrana
svakodnevno emituju političari, mediji, intelektualci i nevladine
organizacije. Evropska unija ili smrt! Neke stranke koje su se do juče
ponosile svojom «nacionalno-demokratskom» pozicijom (poput DSS-a) i
sumnjičile druge (poput pokojnog Đinđića) za nedovoljno kvalitetnu
nacionalnu supstancu, sada su se pretvorile u prave telale
evropeizacije, vernike EU koji Havijera Solanu ne pitaju još samo šta
treba da večeraju. Strašni srpski radikali, najekstremniji i
najogorčeniji nacionalisti i mrzitelji Zapada koji sanjaju o
sveslovenskom carstvu i savezu sa Rusijom i Belorusijom, premetnuli su
se skoro obnoć u prave pravcate evrofilske bubice, koje poslušno
ponavljaju da mi hoćemo u EU (naravno ne i u NATO), ali oni nas tamo
neće jer dosovska i deesesovska vlada rade loše i ne iskorenjuju
kriminal i korupciju. Nacionalizam svih ovih političkih struja se sve
više svodi samo na mlake, plašljive i nemušte pokušaje odbrane ostataka
Miloševićeve ratne politike, i doziranu antihašku kuknjavu (doduše i
ona jenjava pod teretom desetina srpskih rodoljuba koje Koštunica kao
novogodišnje paketiće liferuje Karli del Ponte); ni traga nekom
tačerovskom «izolacionizmu» ili, ne daj bože, evroskepticizmu.
Iz ovoga se vide dve stvari. Prvo, Srbija je duboko poremećeno i
dezorijentisano društvo koje uopšte ne komunicira sa intelektualnim i
političkim izazovima savremenog sveta. Ono nije u stanju da iznedri onu
formu konzervativne nacionalne političke misli i prakse koja ili
dominira ili je u snažnom usponu u Evropi, i koja bi okrenula leđa kako
miloševićevskom nacional-socijalizmu, tako i njegovom odrazu u ogledalu
– Koštuničinom briselskom socijalizmu sa Karadžićevim licem. I druga
stvar, u Srbiji zapravo ne postoji politička desnica. Postoje samo
različite varijante levičarenja i socijalizma; od
blerovsko-klintonovskog «modernizatorskog» socijalizma DS-a (koji je
još i najmanje zlo), preko Karićevog korporativističkog i
protekcionističkog socijalizma ponosnog srpskog domaćina, do DSS-ovske
eklektičke anti-ideologije o kojoj znamo samo to da je od svih, svakoga
i svega (osim Solane) podjednako udaljena i podjednako mrzovoljna, ili,
na kraju, radikalskog socijalizma «hleba za tri dinara» i «lopove u
zatvore». To je naša politička ponuda trenutno.
Kad se u nekoj daljoj budućnosti na našoj sceni pojavi neko ko bi u
političkom smislu ličio na Vaclava Klausa ili Margaret Tačer (ili možda
G.W. Buša?) znaćemo da je ova nacija na putu političkog ozdravljenja. I
znaćemo da se konačno pojavljuje prava, normalna konzervativna desnica,
ili liberalni nacionalizam.
Komentari (2)
